Деца у вртићу морају да се играју, има времена за учење
Данашња деца сваки дан падају са столице, сударају се једни са другима када су у соби и њихова пажња је веома ограничена. То је веома чудно, никада раније нисмо видели тако нешто.
“Још увек се сећам првих дана у вртићу моје најстарије ћерке”, каже Анђела Хенском за Вашингтон Пост. “У почетку, покушала сам да је стимулишем што раније да буде спремна за школу. Уписала сам је у вртић, у коме је нагласак био на учењу читања, писања и математици. Купила сам јој посебну књигу загонетки за њен узраст и читала јој свако вече пред спавање, поред тога, водила је на музичке и плесне часова, као и у посете музејима. ”
Са пријатељима је проводила организовано време у читању, бројању… Све је било фокусирано на чињеници да треба што више да се спреми за школу.
Хенскомова признаје да су јој образовна достигнућа кћерке постала опсесија. Ипак, чинило јој се да нешто ради погрешно. Кћерка је имала добре резултате тестирања, али није научила пуно животних вештина.
“Кључни момент је био када је учитељ рекао да моја ћерка добро учи, али јој недостају социјалне вештине, на пример…. дељење, да сачека свој ред” Она није знала да контролише своје емоције, била је нервозна и имала проблем перцепције и није могла да се забави сама.
Ово није био само њен проблем, то је постала епидемија.
Хенскомова цитира директорку предшколских установа која 40 година ради са децом: “Деца су данас различита. Лакше се изнервирају, разочарају и одмах заплачу. Данашња деца сваки дан падају са столице, сударају се једни са другима када су у соби и њихова пажња је веома ограничена. То је веома чудно, никада раније нисмо видели тако нешто.” Директорка је навела, да није добро да деца буду под сталним притиском у вртићу, где ће много да науче, али да не сме да се смањи игра на рачун више учења.
Учење за касније. Деца морају у вртићу да се играју!
Иако истраживања показују да је најбољи начин учења за малу децу да уче кроз игру, васпитачи су под притиском да децу не уче читању и писању. Као да игра у природи и за родитеље и за васпитаче више није приоритет.
До седме године је време када је деци најпотребнија физичка активност, стимулација чула како би се развила физичка и ментална спремност. Играма на отвореном се то најбоље постиже.
Ако деца у предшколском узрасту не проводе довољно времена напољу у слободној игри и физичкима активностима, учење ће касније бити теже. Такво дете је неспретно, није у стању да одржи пажњу и контролише своје емоције, проблеме ће имати и у решавање проблема, сагледавању и комуникацији.
Когнитивни проблеми се појављују све више и више у каснијем детињству, делимично и због неадекватних могућности да се дете креће и игра у раном узрасту.
Шта је наш природни инстинкт као одраслог, када настане проблем? Да покушамо да решимо проблем који је могао и бити спречен. Када деца стигну до основне школе, вежбамо са њима посебне технике дисања, социјалне вештине, неки покушавају децу да науче да буду још боља.
Све ово не би било потребно да се у детињству развило на најприродниј начин – кроз искуство игре.
Када би деца добијала могућности да се са вршњацима играју сваки дан на отвореном, онда не би било потребно касније да се упражњавају специјалне вежбе или технике медитације за децу. Она би једноставно развила све те вештине кроз игру. То је то. Нешто што не треба да кошта, нити да захтева размишљање. Деци само треба време, простор и дозвола да буду деца.
Нека искуства и учења, усмерена од одраслих доћи ће и касније. Деца предшколског узраста треба да се играју!
Извор: mojpedijatar.co.rs