Strah deteta od razdvajanja od roditelja je uobičajeni deo razvoja, ali individualne reakcije su dobrim delom pod uticajem iskustva, odnosno, toga koliko često je dete ostavljano na čuvanje drugima. Majka koja se nikada ne odvaja od svog deteta možda mu nesvesno poručuje: „Siguran si samo kada sam ja uz tebe“.
Proces adaptacije deteta na vrtić uslovljen je mnogim faktorima, ali najpre odnosom roditelja i deteta i kvalitetom brige roditelja prema deci. Polaskom u vrtić, dete je izloženo jednoj stresnoj situaciji, potpuno novoj i u njegovim očima možda surovoj. To je situacija u kojoj ga oni u koje ima beskrajno poverenje i u čijem se prisustvu oseća sigurnim, ostavljaju sa potpuno nepoznatim ljudima i drugom decom koje on nije birao, a sa kojima treba da provodi veliki deo dana. Možemo reći da je zapravo adaptacija na vrtić jedna od prvih razvojnih kriza koje dete proživljava u svom najranijem detinjstvu.
Prema teoriji afektivne vezanosti (Bowlby, 1973), roditelji koji reflektuju fizičku i psihičku prisutnost i senzitivno reaguju na dete doprinose razvoju „sigurne vezanosti“. Dete koje je u takvom odnosu roditelja posmatra kao toplog i pristunog, slobodna su u svom istraživanju okoline i sveukupno se oseća sigurnim te mu nije nepohodna stalna blizina roditelja. S druge strane, deca koja su „nesigurno vezana“ ne osećaju da imaju oslonac u roditelju i zapravo nastoje da održe stalnu bliskost, a ukoliko je ne mogu ostvariti, javlja se separaciona anksioznost – strah od razdvajanja. Za dete razvojni izazov predstavlja da vrtić shvati kao dobro i sigurno mesto, da će se roditelj vratiti po njega, da ga ne ostavlja, manje voli, da nije iznevereno i u opasnosti. Separaciona anksioznost je najčešća, ali i neizbežna prepreka brze i lagane adaptacije deteta na vrtić ili jaslice. Ona predstavlja normalnu razvojnu reakciju, ukazujući i na kvalitet emotivne povezanosti sa roditeljima. Sva deca su uznemirena separacijom, bez obzira na stil vezanosti, i reaguju univerzalnom sekvencom: bunt, protest ili ravnodušnost. Samo trajanje, intenzitet i modalitet njenog ispoljavanja varira od deteta do deteta. Ona je uslovljena mnogim činiocima: detetovim uzrastom, karakterom, temperamentom, ličnošću deteta, vaspitnim stilovima roditelja i ostalim spoljnim faktorima, a najviše porodičnim odnosima i atmosferom, odnosno prethodnim iskustvima separacije.
Neka deca pretežno imaju promene na ponašajnom planu (naravno uz pratnju emocija) te burno reaguju: bacaju se, plaču, protestuju, pružaju otpor, odbijaju komunikaciju itd. Druga deca te reakcije pomeraju na unutrašnji plan pa svoje burne emotivne reakcije mogu da konvertuju u fiziološke reakcije i neke oblike neuroza: enureza, odbijanje da jedu, selektivni mutizam, glavobolje i stomačne tegobe, noćne more itd. Sigurno vezana deca su spremna za saradnju, empatičnija, sa više poverenja i u većoj meri se uključuju u socijalna ponašanja od nesigurno vezane dece i, posledično, dosta brže i lakše se adaptiraju na vrtić. Suprotno tome, teško se adaptiraju deca sa nesigurnom vezanošću, jer su takoreći fiksirana na figuru roditelja kao primarnog staratelja. Dve su mogućnosti u reagovanju: ili pokazuju malo otvorenih znakova patnje (pseudonezavisnost), ili su pak preterano uznemirena. Ova deca su prema nepoznatoj osobi ili oprezna uz pružanje otpora i povlačenje, ili su preterano zavisna, „lepljiva“, neutešna, uplašena, ili se pak potpuno povlače uz odbijanje kontakta, nesaradljiva, neaktivna, zakočena u igri, emotivno zaravnjena (Stefanović-Stanojević, 2004).
Adaptacija nije završena kada dete prestane da plače, to je samo faza ravnodušnosti, jer je shvatilo da plačem i protestovanjem neće vratiti roditelja. Adaptacija je, takoreći, završena kada dete počne slobodno i spontano da istražuje svoju okolinu, da izražava osećanja, potrebe, misli i sposobnosti. Kako bi se ostvarila neophodna relacija sa vaspitačem potreban je rad i saradnja sve tri strane, tzv. trijade, dete-roditelj-vaspitač. Naravno, roditelji i vaspitač su ti koji svesno i sa ciljem zapravo rade na tome da se ostvari što kvalitetniji odnos i stekne afekcija i poverenje deteta u ovoj, za njega stresnoj, situaciji.
Deca su sposobna da razviju sigurnu vezu sa vaspitačem i uprkos nesigurnim vezama sa roditeljima. Na ovaj način, dete dobija mogućnost za širenjem broja figura za koje je vezano i ostvari kvalitativno drugačiju vezanost od one sa roditeljem. Pod „radom“ i saradnjom roditelja i vaspitača podrazumevamo i stvaranje atmosfere i pogodne klime za sam dolazak u vrtić, upoznavanje vaspitača i druge dece, priprema na odvajanje i uveravanje deteta da je sigurno i da će roditelji doći po njega. Možemo reći da je atmosfera koja vlada pred polazak u vrtić u velikoj meri određena i očekivanjima koja roditelji gaje u odnosu na vrtić, kako shvataju rad samih vaspitača i kakav stav imaju prema odvajanju od svog deteta. Pilot anketa sprovedena među roditeljima jedne od vaspitnih grupa u vrtiću pred sam polazak pokazala je da zapravo velika većina (u ovom slučaju 80%) roditelja kao razlog dovođenja deteta u vrtić navodi zaposlenje. Kao osnovno očekivanje od vrtića zapravo navode da im deca budu fizički bezbedna, a u mnogo manjoj meri da boravi u društvu vršnjaka i usvaja znanja primerena uzrastu.
Od vaspitača i medicinskih sestara roditelji većinom očekuju da obezbede brigu, bezbednost, higijenu i obroke njihovoj deci, dok adaptacija i učenje veština i znanja zauzima sekundarno mesto u hijerarhiji. Gotovo svi roditelji smatraju da uloge treba da budu podeljene između njih i vaspitača u cilju adaptacije njihove dece na vrtić. Nadamo se da takav stav nije posledica prebacivanja parcijalne odgovornosti i da zaista smatraju da su u ovom procesu saradnici sa istim ciljem.
Kako roditelji imaju možda najveći potencijal da utiču na kvalitet i brzinu adaptacije dece na vrtić upravo u njima leži snaga da se izgradnjom pozitivnih stavova i ispravnih očekivanja od adaptacije ova razvojna faza njihove dece prebrodi na najbezbolniji i najkonstruktivniji način. Detetu valja pričati pozitivno o vrtiću: da je to mesto igre i zabave gde borave i druga deca, gde će se družiti sa vršnjacima i vaspitačima koji će brinuti o njemu itd. Što se kod dece stvore pozitivnija očekivanja, veća je šansa da će im ta očekivanja oblikovati i sam doživljaj vrtića i na taj način povećati verovatnoću poželjnog reagovanja na adaptaciju.
Sledeća preporuka je namenjena roditeljima, a to je da svoje dete na neki način naviknu da provodi vreme bez njihovog prisustva. To je u današnjem svetu gde se struktura porodice znatno izmenila svođenjem tradicionalne proširene na nuklearnu porodicu u dosta slučajeva ne tako jednostavan zadatak. Roditelji koji su zaposleni, možda u gradu koji im nije rodno mesto i bez podrške starije generacije, nemaju uvek mogućnost postupnog privikavanja na vrtić. Ali neka iskustva, kao što su druženja u gostima ili rođendanske proslave u igraonicama, mogu biti dobra priprema deteta za odvajanje od roditelja. Roditelji mogu sa detetom povremeno odlaziti u vrtić umesto odlaska u park, gde bi dete moglo da upozna prostor, vidi vaspitače i decu i tako dobije priliku da možda i samo poželi da više vremena provede na tom zanimljivom mestu. Takođe, o vrtiću treba sa detetom pričati, u pozitivnom tonu, valja ga naučiti da se samo hrani i brine o osnovnoj higijeni. Daju se i brojne druge preporuke u pogledu uslova i ponašanja roditelja prilikom polaska dece u vrtić: kupovati stvari za vrtić zajedno sa detetom, dozvoliti mu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić, povesti računa da se period adaptacije ne preklapa sa nekim dodatnim promenama u životu deteta (odvikavanje od bočice, bolest…), kratko, odlučno i veselo se pozdraviti sa detetom, bez odugovlačenja sa jasnom porukom kada će doći po njega. Uzimajući u obzir prethodno navedeno, jasno je da roditelji imaju najveći uticaj na proces adaptacije svoje dece na vrtić, kako direktno tako i posredno.
Budući da su vaspitači obučeni da sagledaju i adekvatno reaguju na svaku vrstu ispoljavanja detetovog zadovoljstva ili nezadovoljstva, izvesno je da mogu pomoći detetu i roditelju da period adaptacije protekne što lakše, da se završi konstruktivno za sve tri strane.
Dijana Brusin, master vaspitač iz PU ,,Pava Sudarski” Novi Bečej