Podatak u naslovu ovog teksta potiče iz Preglednog izveštaja Agencije za bezbednost saobraćaja iz maja 2023. godine. Prema njemu, javni rizik stradanja dece u Srbiji iznosio je oko 12, dok je evropski prosek bio 6,8. To znači da je rizik bio oko 1,8 puta veći.
Kada govorimo o bezbednosti dece u saobraćaju, razgovor se kod nas često vrlo brzo pretvori u spisak saveta namenjenih upravo deci i njihovom ponašanju kad prelaze ulicu.
Pogledaj levo i desno. Prelazi na pešačkom. Ne istrčavaj na ulicu. Ne gledaj u telefon. Budi pažljiv.
Sve su to korisne lekcije koje posebno postanu aktuelne krajem avgusta. Ali deluje da nisu deca ta koja ne paze.
Godine 2024. u saobraćajnim nezgodama u Srbiji poginulo je 16 dece. Devetoro njih nije imalo ni tri godine.
Ali još važnije: sva poginula deca bila su putnici u automobilima.
Dakle, nisu stradala zato što nisu pažljivo pogledala pre nego što su prešla ulicu ili su istrčala za loptom. Sedela su u vozilu kojim je upravljao neko od odraslih.
Istovremeno, podaci Agencije za bezbednost saobraćaja za 2024. pokazuju da se sigurnosni pojas na zadnjem sedištu koristio u svega oko petine slučajeva. A za to nije kriva dečja nepažnja…
Prethodna Strategija bezbednosti saobraćaja predviđala je da od 2020. godine u Srbiji ne bude nijednog poginulog deteta u saobraćaju. Cilj nije ostvaren.
Zvanična Strategija bezbednosti saobraćaja za period 2023–2030. konstatuje da je u prethodnom periodu na putevima Srbije prosečno godišnje ginulo 14 dece, pa je rok za ostvarenje ovog cilja pomeren.
Bezbednost se gradi na mnogo nivoa: kroz puteve i raskrsnice koji vozača fizički primoravaju da uspori, bezbedne zone oko škola, kontrolu brzine, dosledno kažnjavanje rizičnog ponašanja, korišćenje pojaseva i dečjih sedišta, kvalitetnu obuku vozača i saobraćajno obrazovanje.
Zakoni i propisi sami po sebi nisu dovoljni ako se ne primenjuju dosledno. Ograničenje od 30 kilometara na sat u zoni škole malo znači ako vozač zna da je mala verovatnoća da će njegova brzina biti kontrolisana. Obaveza korišćenja dečjeg sedišta ne štiti dete ako se njeno kršenje toleriše. Zabrana korišćenja telefona za volanom, vožnje pod dejstvom alkohola ili prekoračenja brzine može da promeni ponašanje tek kada vozači znaju da kontrola nije izuzetak i da kazna nije nešto što će možda uslediti, već realna i očekivana posledica prekršaja.
Zato prevencija nije samo povremena kampanja, bilbord pored puta ili čas o bezbednosti saobraćaja u školi. Ona podrazumeva uređene i bezbedne zone oko škola i vrtića, kontinuiranu kontrolu brzine, kontrolu korišćenja pojasa i dečjih sedišta, uklanjanje opasnih mesta na putevima i brzo reagovanje institucija tamo gde se nezgode ponavljaju.
A podrazumeva i nešto što je možda najteže postići – promenu kulture u kojoj se saobraćajni prekršaji često doživljavaju kao sitnica sve dok neko ne strada.
Vožnja 70 tamo gde je dozvoljeno 50 nije bezazleno „malo brže“, a dete koje se vozi nevezano „samo do prodavnice“ nije nevažan prekršaj. Problem su svaki put kada se dogode.
Ako Srbija zaista želi da ostvari cilj da od 2030. nijedno dete ne pogine u saobraćaju, neće biti dovoljno da decu učimo da budu oprezna niti da vozače povremeno podsećamo da voze pažljivije.
Biće potrebno da bezbedno ponašanje prestane da zavisi od dobre volje pojedinca, a da poštovanje zakona postane pravilo koje se kontroliše i dosledno sprovodi.