Гимназија „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду основана је 1810. године донацијом угледног новосадског трговца Саве Вуковића — човека који је, слеп и озбиљно болестан, на Светог Саву 1810. поклонио 20.000 форинти за оснивање српске гимназије у Новом Саду. Урадио је то јер је веровао да народ који нема школу нема ни будућност. Тај чин је старији од модерне српске државе. Старији од Устава, од железнице, од готово свега што данас зовемо институцијама.
И не само то. Готово један цео век раније, већ 1731, на истом месту где данас стоји зграда Јовине гимназије, епископ Висарион Павловић основао школу латинско-славенског типа, која је израсла на темељима српске основне школе из 1703. године. Дакле, на тој адреси у Новом Саду српска деца уче већ више од три века.
Све ово вреди знати пре него што пређемо на оно што се дешава данас — јер оно што се дешава данас је скандал који не сме проћи без последица.
Прича почиње, формално гледано, од просто техничких проблема. Радови на крову свечане сале и куполи рађени су пре десетак година. Школи је 2014. одобрена реконструкција таванског простора куполе, али је тада, у договору са директором Стојковићем, преко постојећег крова изграђена нова кровна конструкција и кровни покривач, а затим срушен стари кров — за шта је гимнази ја морала да има грађевинску дозволу, али је није имала. Ипак, она је стајала тако више од деценије. Деца су учила у тој згради.
А онда су, у децембру 2024, матуранти изашли на улицу. Стали су уз жртве трагедије на Железничкој станици у Новом Саду. Директор је објавио саопштење у коме се њихово учествовање у акцији „15 минута тишине“ оцењује као исполитизовано од стране појединих наставника. Ученици су блокирали школу. Грађевинска инспекција ушла је у Гимназију Јован Јовановић Змај два дана након што су матуранти прогласили блокаду. Родитељи су тај потез разумели онако како се и мора разумети — као покушај да се блокада прекине притисцима, а не дијалогом.
Инспекција је утврдила оно што је ионако била последица несавесних радова. Школи је почетком марта дат рок од 30 дана да прибави неопходну грађевинску дозволу за реконструкцију крова, а пошто школа то није урадила — наређено је да се купола уклони и објекат врати у претходно стање. Решење о уклањању издато је 22. маја, а рок је истекао без икакве реакције управе.
Директор је тада направио потез који би у свакој нормалној држави завршио судским поступком. Четири дана пре почетка школске године, на адресе запослених стигла је одлука да се настава у школској 2025/26. години одвија у три стручне школе: Машинској, Саобраћајној и Хемијској. Професор који је чекао распоред и дужности добио је мејл, а родитељи су за то сазнали из медија.
Оно што следи још је горе. Јер зграда Јовине гимназије — испоставило се — није била небезбедна. Елаборат о безбедности зграде потврдио је да је она, осим нелегално изграђене кровне куполе и свечане сале под њом, безбедна за коришћење. Родитељи су оценили да је исељавање ученика и професора у три школе био „лични и потпуно неразуман“ чин директора Радивоја П. Стојковића. Директор је елаборат одбио да учини јавно доступним. Родитељи су могли да га погледају само уз посебан захтев, без фотографисања, уз стални надзор помоћника директора и директора лично.
Институције су се понашале онако како се у Србији институције понашају када неко не жели да реши проблем. Покрајински секретар за образовање рекао је родитељима да није надлежан за смену директора. Одлуку о смени, рекао је, доноси министар просвете. Министар није реаговао, а директор је остао на функцији. Деца су остала у туђим школама, расељена, са квалитетом образовања који не може прићи оном који заслужују.
У мају 2026, градоначелник Новог Сада је потврдио родитељима да је зграда Јовине гимназије безбедна и да је од директора затражено да врати децу у школу. Родитељи су и даље тражили смену директора Стојковића, којег криве за све проблеме у којима се школа налазила у последње две године. Директор, у тренутку писања овог текста, и даље је на свом месту, ученици су и даље расељени, број ђака који су полагали пријемни за специјализована одељења која ова школа има – озбиљно је опао.
Дакле, да резимирамо: човек који је без дозволе одобрио радове на куполи школе, који је блокаду ученика покушао да разбије инспекцијом, који је децу раселио по туђим школама без икакве консултације са наставницима, који је елаборат који га компромитује сакрио од јавности, који није одговарао на писма родитеља, који је школу закључавао и запослене слао кући без објашњења — и данас седи у директорској столици једне од најстаријих српских образовних институција.
Сава Вуковић је 1810, слеп и болестан, дао све што има да се ова школа оснује. Хоћемо ли заиста мирно седети док је неко свесно разара?