Za čuvenu kombinaciju „crni šorts, bela majica, čiste patike“ – neizostavne odevne predmete bez kojih školarci nekada nisu mogli ni da priđu sali za fizičko vaspitanje, danas zna tek poneko dete, piše Blic. A fizičko, koje je ranijih godina bilo jedan od važnijih i omiljenijih predmeta, današnji školarci, reklo bi se, odrađuju.
Nekada su dečji dani podrazumevali svakodnevno trčanje, pentranje po drveću, istraživanje seoskih šumaraka, otkrivanje novih potoka, igranje žmurke, pevanje, crtanje… Stil života prosečne porodice danas lišava decu svega toga. Iako je, prema mišljenju stručnjaka, fizičko najvažniji predmet do detetove 12 godine, on je, ruku pod ruku sa muzičkom i likovnom kulturom, u našem obrazovnom sistemu, ali i kod roditelja đaka, često potpuno nepravedno marginalizovan.
I dok su nekada đaci bežali sa časova da bi se igrali lopte, danas većina gleda kako da izbegne čas fizičkog. A sve to za rezultat ima i te kakve posledice po njihovo zdravlje. Izbegavanje fizičke aktivnosti iznedrilo je visoku, gojaznu i trapavu decu – to su ocene nastavnika fizičkog vaspitanja današnje omladine, koja ne bi dobila prelaznu ocenu za svoje fizičke sposobnosti ukoliko bi bila ocenjivana po ranijim kriterijumima.
Izgovori
Iako fizičko slovi za omiljeni predmet među mlađim osnovcima, naročito kod dečaka, prema iskustvu Jelene Bobarević, nastavnice fizičkog u OŠ „Drinka Pavlović“, već od osmog razreda devojčice počinju da traže izgovore da ne rade fizičko, pa sa tom praksom nastavljaju u srednjoj školi.
– One su tada u periodu kada počinju da se šminkaju, peglaju kosu, pa ne žele da se oznoje i tada smišljaju izgovore da ne rade fizičko. Generalno, mali je broj učenika koji izbegava da rade fizičko. Smatram da su takvi izgovori više zastupljeni kod starijih đaka, odnosno u srednjim školama – kaže nastavnica Bobarević.
A osim šminkanja, peglanja kose i sređivanja, neretko se mogu zateći učenice koje čas fizičkog koriste da urade radove iz likovnog, napišu sastav, ili pak sede s telefonima u rukama. Prema rečima nastavnika fizičkog, kada đacima zadaju da trče ili rade vežbe zagrevanja, već posle pet minuta mogu da primete „folirante“ koji se saginju da zavežu neodvezanu pertlu, samo da bi preskočili vežbu i malo se odmorili.
Pošteda
Kako kaže nastavnica Bobarević, nakon tri minusa sledi jedinica, tako da je neretko i ocena dobar podstrek da se časovi ne izbegavaju. Ipak, postoje situacije u kojima nastavnik ne može da primora dete da radi fizičko.
– U situaciji kada mi priđe dete i kaže da ga boli koleno, ne mogu da ga nateram da radi fizičko, jer bih snosila odgovornost ukoliko se povredi. Takođe, ako roditelj dođe i kaže da se dete sprema, recimo, za takmičenje na klaviru, te ne bi trebalo da rizikuje da povredi prste igrajući neki sport, to su opravdani izostanci. Kao i pošteda za devojčice kada su u ciklusu. Moram da primetim da su motoričke sposobnosti dece slabije nego što je to bio slučaj u vreme kada sam ja bila učenik. Živimo u drugačijem vremenu, savremena tehnologija je uzela primat, a često se od učenika može čuti da su okupirani obavezama u školi i nemaju vremena da se bave sportom. Ipak, moj utisak je da deca vole da su fizički aktivna i da im glavni problem predstavlja to što ne provode dovoljno vremena napolju – ističe nastavnica.
Penjanje uz konopac
Da je situacija sa decom sve lošija i lošija, slaže se i Branislav Tešić, profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi „Đorđe Natošević“ iz Novog Sada.
– Posturalni poremećaji kod dece, odnosno poremećaji stava ili držanja tela su u stalnom porastu i sve su prisutniji. Mislim da su za to sve krive nove tehnologije, odnosno tableti, mobilni telefoni i računari kojima mnoga deca imaju neograničen pristup. Imamo situaciju da deca ne znaju da skoče unazad – objašnjava profesor Tešić.
Da je situacija alarmantna, ovaj profesor shvatio je kada je decu stavio na jednostavan test – penjanje uz konopac.
– U moje vreme u čitavoj generaciji dvoje-troje učenika nije moglo da se popne uz konopac. Sada imamo situaciju da od cele generacije od oko 110 učenika imamo samo dva dečaka koji to mogu da urade i to samo zato što van škole treniraju džudo. Niko drugi ne može. Kao što niko ne može da u usponu pređe preko razboja, što je pre bilo nezamislivo. Ne znaju ni na drvo da se popnu – priča prof. Tešić.
Veliki problem, dodaje, prave i roditelji koji ih oslobađaju fizičkog.
– Ja nemam moć da nikoga primoram da radi fizičko. Roditelji odu kod lekara i traže da decu oslobode fizičkog. U nižim razredima je to manje zastupljeno zato što je deci u tom uzrastu i dalje interesantno fizičko jer su još mali i vole da se igraju i imaju izražen takmičarski karakter, ali stariji su diskutabilni. – kaže prof. Branislav Tešić i dodaje da mnogo dece ne želi da radi fizičko jer im nije in.
Duboke patike i patkast hod
Vladimir Aničić, nastavnik fizičkog u OŠ „Slobodan Sekulić“ iz Užica kaže za „Blic“ da su najčešće anomalije u pogledu fizičke sposobnosti dece deformiteti nogu i kičmenog stuba. U jednom razredu od 22-23 učenika, njih šest ili sedam ima značajne deformitete.
– Od petog do sedmog razreda đaci ne izbegavaju fizičko, već u osmom i tome su sklone uglavnom devojčice. U našoj školi nije veliki procenat takvih, ali znam da u nekim drugim jeste. Određeni broj devojčica ne radi fizičko da se ne bi znojile, a izgovori su od mesečnog ciklusa, o kome naravno vodimo računa, do priče „boli me glava“. Dosta pričam sa devojčicama, objašnjavam im da je zbog njihovog zdravlja bitno da zategnu stomak i leđa. Učim ih da pravilno idu, manekenskom hodu i okretu. Nose duboke patike i patkasto koračaju – priča nastavnik Aničić.
Plan ministarstva prosvete – Atletika u školama, vežbanje u vrtićima
Ministar prosvete Mladen Šarčević nedavno je potpisao Protokol o saradnji između Atletskog saveza Srbije i stručnog sportskog udruženja “Srpskog saveza profesora fizičkog vaspitanja i sporta”, na osnovu kog će osnovci moći da se upoznaju sa atletskim disciplinama.
Predsednik SSPFVS dr Miroslav Marković ističe za „Blic“ da nije reč o novom nastavnom predmetu, već o aktivnosti čiji se elementi mogu ugraditi u postojeći program fizičke kulture, ili kao vid vannastavnih programa.
– Predviđena obuka 600 nastavnika i učitelja za realizovanje programa Dečja ateltika. Obuka je počela u februaru i trajaće do juna, kada su predviđene obuke na Kosovu i Metohiji, a verovatno je da će od septembra početi drugi krug obuka. Cilj je unapređivanje kompetencija nastavnika da elemente ovog programa ugrade u proces nastave. Akcenat je da škole koje rade jednosmenski ovaj program uvrste u sportske aktivnosti škole koje treba da se realizuju nakon redovne nastave – objašnjava dr Marković.
Dodaje da je planirana izgradnja mini-atletskih borilišta u školskim dvorištima uz pomoć društveno odgovornih kompanija, lokalnih samouprava i resornog ministarstva, kako bi se unapredili uslovi za razvoj atletike u svim sredinama. Plan je da ovaj program zaživi do početka Svetskog prvenstva u atletici 2022. godine.
Pasivnost izaziva agresiju, deca više ne igraju ni žmurke
Psiholog u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ Lidija Maksić, kaže da organizovane sportske aktivnost kod učenika postoje, ali da izostaju aktivnosti poput trčanja, vožnje bicikla, rolera, igranja žmurke.
– Deca sa kojom radim su dosta fizički aktivna i uključena u različite sportske aktivnosti. Međutim, u velikoj meri izostaje ona prirodna fizička aktivnosti koja proizilazi iz kretanja, boravka napolju, u parku, prirodi – ističe psiholog Maksić.
Prema njenim rečima, treniranje se u većini slučajeva svodi na takmičenje, a ne na vežbanje radi zdravlja i zadovoljstva.
Dodaje da pasivnost utiče na raspoloženje, a na duže staze budi i agresiju kod dece.
Kako kaže, problem je što su i roditelji fizički neaktivni, te ne treba očekivati da će takvi roditelji aktivirati svoju decu.
Novi problemi sa gojaznošću, kičmom, vidom… Đaci kroz sport uče pravilan obrazac života
Zamenik načelnika u Domu zdravlja „Savski venac“ pedijatar dr Ljubiša Popović ističe da se danas na sistematskim pregledima susreće veći broj dece koji imaju probleme sa kičmom nego što je to bio slučaj ranijih godina.
– Veliki procenat dece provodi suviše vremena u sedećem položaju. Fizička neaktivnost dovodi do čestih deformiteta sa kičmom i ako se ne uoči i ne leči na vreme, može dovesti do ozbiljnih problema. Tada su potrebne dugotrajne vežbe, nošenje midera i drugih neprijatnih pomagala, što se može odraziti na izostanak iz škole. Takođe, čest problem jeste i poremećaj vida koji se javlja usled naprezanja usled korišćenja mobilnih telefona, igranja igrica na kompjuterima i slično – kaže za „Blic“ doktor Popović i napominje da je prevencija od izuzetnog značaja čemu služe sistematski pregledi.
Naglašava da je upravo gojaznost jedna od vodećih posledica fizičke neaktivnosti.
Izvor: Blic