Сваког августа, у неколико наврата, на сајту Министарства просвете објављују се листе слободних радних места у просвети, као и листе технолошких вишкова. Последњи пут подаци су објављени у петак, а судећи по списковима у Ексел табели, у школама у Србији треба попунити и више од 80.000 радних места, док је технолошких вишкова нешто мање од 2.000.
Како је ово могуће? Шта нам говоре ови подаци? Да ли је стање у просвети у тој мери проблематично и хоће ли имати ко да предаје нашој деци?
”У просвети се људи запошљавају као и било где друго. Јаве се на конкурс, дођу на разговор и ако имају потребне квалификације и оставе утисак на разговору, буду примљени. Наравно, ако је то први пут да се запошљавају у државној школи или већ негде раде на одређено време, најчешће се заснива радни однос на одређено време, а уколико је то особа која већ негде ради на неодређено, онда се та особа преузима и запошљава са истим статусом који је имала на претходном радном месту.” – објашњава за наш портал Ана Димитријевић из Форума гимназија.
Каже да ипак, у целом том процесу, постоје два основна проблема.
”Први је то што људи у просвети раде на одређено време годинама, а други то што се на конкурс за наставнике одређених предмета не јави ни један кандидат. Мислим да 80.000 отворених конкурса за рад у просвети није реална цифра, а ако јесте, онда је то због великог броја људи који раде на одређено, људи који одлазе у пензију и дефицитарних профила као што су наставници физике, математике, рачунарства и информатике, енглеског и немачког језика. Има вероватно и несређених листа технолошких вишкова и запослених на одређено па и то доприноси овој цифри.” – истиче Димитријевић.
На питање колико људи запошљава просветни систем у Србији, одговара да је та бројка негде између 100.000 и 110.000, према подацима из 2023/24. године.
”Међу њима, трећина је запослених на одређено, значи неких 30.000 – 35.000 људи. Они су свакако у лошијој позицији због саме чињенице да немају сигурност. Ти људи се сваког јуна могу питати да ли ће им уговор бити обновљен или не, а разлози за необнављање уговора често могу бити то што неко други има приватну везу или га препоруче „одозго“.” – тврди наша саговорница.
Упозорава и на чињеницу да запослење на одређено време, између осталог, ускраћује те људе за разне друге могућности попут стамбених и других кредита.
Ипак, у том, понекад и вишедеценијском раду на одређено, постоји једна нелогичност. Наиме, иако је забрана запошљавања у јавном сектору и даље на снази, Закон о раду предвиђа да се уговор ”на одређено време” може обнављати најдуже две године и пет дана, а да он након тога аутоматски постаје уговор на неодређено време.
„Забрана запошљавања на неодређено која више од деценије важи за просвету, а, ако се не варам, и за здравство и још неке делове јавног сектора се директно коси са Законом о раду. Просветни синдикати годинама указују на то и истичу то као један од својих захтева, али се изгледа нису довољно гласно и одлучно борили. У просвети има много озбиљних проблема и крајње је време да се приступи њиховом решавању. И то не само декларативно, како то већ дуже време чине репрезентативни просветни синдикати, већ истински.” – каже Ана Димитријевић.
Она објашњава и да у Србији није формално законом забрањено запошљавање на неодређено време у просвети, али у пракси постоји низ системских и административних препрека које значајно отежавају овакав вид запошљавања.
”Од 2013. године уведена је Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору, која је више пута продужавана и модификована. Иако се формално од 2020. или 2021. године води као „контрола запошљавања“, у пракси и даље свако запошљавање на неодређено време мора да прође одобрење Владе/Министарства финансија, што је дуготрајан и компликован процес. Школе ретко добијају дозволу за стално запошљавање, осим у специфичним случајевима (нпр. замена пензионисаних радника). Већина нових запослених у просвети добија уговоре „на одређено време“, најчешће до краја школске године.” – појашњава Димитријевић за Зелену учионицу.
Наша саговорница верује да држава користи ову праксу као начин да „флексибилније управља бројем запослених“ и смањи јавну потрошњу.
”Стално запослење подразумева дугорочне обавезе државе (пензиони доприноси, бенефиције итд.) Уговори на одређено омогућавају лаку замену и отпуштање радника, без компликованих процедура. Број ученика у Србији опада, што значи да се број одељења смањује и нема стабилне потребе за сталним кадром у свим школама, мада се ово може довести у питање јер наставници у неким школама у Србији раде у пренатрпаним одељењима. Министарство често инсистира на „распоређивању технолошких вишкова” из једне школе у другу, што такође отежава примање нових радника за стално.” – тврди наша саговорница.
Димитријевић истиче и то да запошљавање на одређено време омогућава већу контролу и утицај на кадровску политику од стране локалне или државне власти.
”Уговори на одређено се лакше не продуже, што ствара зависност запослених од руководства, чему управо сведочимо кроз нерезонске раскиде уговора са запосленима на одређено који су подржали обуставу наставе претходне школске године. Политиком одмазде се застрашују сви они који немају уговоре на неодређено, па чак и они који раде за стално, а млади који су можда и размишљали да одаберу позив наставника свакако су обесхрабрени оваквом реакцијом државе.”
Како каже Ана Димитријевић, последице ове праксе су вишеструке.
”Нестабилност и несигурност за запослене – многи годинама раде на одређено без права на кредит, стан и слично, одлив кадра (квалитетни наставници одлазе јер немају сигурност) и пад квалитета образовања – због сталних промена кадра, школе тешко одржавају континуитет.” – тврди наша саговорница.