На Међународној онлајн конференцији Education 4.0, одржаној средином овог месеца, а о којој смо већ писали, говорио је и директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић и осврнуо се том приликом на мањкавости које је показао образовни систем приликом спровођења онлајн наставе, као и на све оно што треба унапредити да би у оваквим ситуацијама он боље функционисао.
„У разговору са децом, средњошколцима, која су наши ђаци, причали смо о томе какав је њихов став о настави коју сад имамо. Они су, по нашем утиску, уморни од посматрања ТВ програма и ове, не комбиноване, већ распршене наставе која се одвија у временским делићима, мимо шеме по којој су деца навикла да раде. Током година, похађајући школу, деца су створила одређене навике, неки ритам и динамику, а ово их је доста ускомешало и мислим да ефекти нису добри. Верујем да ће се тиме психолози и педагози бавити.“ – каже Мајић.
Он подсећа и на то да да немају сва деца стални приступ рачунару. Они можда имају рачунар код куће, али га користе и остали укућани, што им смањује могућност приступа. Наставници очекују да дете буде уз рачунар у одређено време, а родитељи раде од куће и такође им је тад рачунар потребан.
„Деци недостаје комуникација, дружење, да физички буду ту, са својим наставницима и другарима. Они не желе да буду посматрачи и одговарачи. Желе да коментаришу и да учествују.“
„Уџбеници су такође показали своју лошу страну. Они не функционишу добро кад нема наставника, па се многа деца тешко сналазе. Деци недостају и секције, додатна настава, кабинети, непосредан контакт с неким садржајима, активностима… Они који су труде и желе добре резултате, морају јако пуно да раде, некад и по 12 сати. На појединим факултетима се од студената очекује да раде и пре подне и поподне и суботом и недељом.“ – тврди Мајић.
Он каже и да смо улогу родитеља и преценили и потценили истовремено, и у негативном и у позитивном смислу. У породицама где деца нису имала довољну подршку родитеља, где није формиран став да је образовање важно, деца често нису ни похађала наставу, па су измишљани разлози зашто не треба да иду у школу. С друге стране, каже, родитељи који јесу подршка својој деци, дошли су у ситуацију да не знају како да им помогну да се снађу јер су и сами збуњени.
„Већи део садржаја урађен је аматерски – снимане су учионице и невешти наставници. Далеко од тога да су искоришћене могућности стварања атрактивних садржаја које телевизија пружа. Мислим да би у овој ситуацији можда бољи посао обавили познати водитељи, спортисти глумци, јер они везују пажњу. Ми смо гледали пренос из неке учионице, без анимација, клипова, инсерата.“ – додаје Мајић.
Видео-игрице као наставно средство
Видео-игрице су доказ да је могуће направити ефектне, атрактивне садржаје који привлаче пажњу чак и деци која нису тако добри ђаци, тврди Мајић и додаје да има игрица из којих деца јако много науче и да им то иде лако, неосетно.
„Мислим да би Министарство требало да формира један тим састављен од дизајнера видео-игара, педагога, психолога, наставника, дидактичара, који ће се дуже време бавити питањем квалитетног организовања наставе на даљину. Да се створи велика архива разних садржаја које ће наставници и ученици моћи у сваком тренутку да повуку, виде, користе. И подсетио бих да настава на даљину не треба да служи само да се превазиђу ситуације попут ове коју имамо сад. Она треба да буде присутна и када имамо дете које је спречено да долази у школу због лечења, рецимо. Или када школа из неког разлога не може да функционише.“ – објашњава Вигор Мајић.
Како каже, то није само проблем епидемије, то је шире питање којем Министарство треба да посвети пуну пажњу и да укључи различите људе са различитим идејама и искуствима.
Наставницима вратити слободу у раду
„Школама и наставницима треба вратити неупоредиво већу слободу – у адаптацији на ситуације, у модификовању садржаја, динамици у раду. Постојећа регулатива је превише ригидна, па је настава била заустављена и у школама које нису имале ниједног зараженог. Ми ствари спроводимо као да све школе где год су, треба да раде на исти начин, исти програм, истом динамиком. То не функционише тако.“ – тврди директор Петнице.
Мајић каже да је школама и наставницима потребна слобода да се адаптирају и користе различите методе рада у зависности од ситуације на локалном нивоу, према својој процени,
„Компетентни су, школовани су за то. То би подигло квалитет образовања.“
Најзад, Мајић тврди и да би наставници током редовних студија али и праксе морали да се обуче о онлајн алатима. Објашњава да је било до сад много таквих курсева, али су они проформе организовани, па се сада многи наставници нису снашли, јер нису очекивали да ће им оно што су на тим семинарима учили, икад требати.
„Зато треба подићу укупан квалитет наставног рада, обогатити наставу другим активностима, вратити слободу и еластичност школама, а да министарство научи да се са новим ситуацијама сукобљава на један конструктиван начин.“ – закључује Вигор Мајић
Приредила: А. Цвјетић