Obraćanje direktorke Muzičke škole „Josip Slavenski“ Tijane Kovačević, a koje je uputila svojim kolegama, rukovodiocima obrazovnih ustanova, poziv je na jedinstvo i solidarnost s kolegama. Ona apeluje na svoje kolege da ne podležu pritiscima da onim ljudima s kojima rate prete, da ih razjedinjuju i lome. Umesto toga, poziva direktore da stanu uz svoje đake i kolektive.
Njeno obraćanje prenosimo u celosti.
„Poštovane koleginice i kolege direktori škola,
Obraćam vam se povodom poslednjeg Dopisa Ministarstva prosvete koji nam je svima stigao 24. januara.
U danu kada bi, nakon niza pogrešnih odluka i dopisa, neko morao da pokuša da smiri situaciju koja je sad već potpuno van kontrole u školama, nas ponovo podsećaju da pretimo svojim kolegama smanjenjem plata i otkazima.
Danas, kada su sve naše kolege na ulicama širom zemlje, kad su sa njima naši učenici, naši bivši učenici, njihovi roditelji. Danas, kada cela Srbija stoji kako bi mirno odala počast žrtvama stravičnog nemara, korupcije i nepoštovanja bilo kakvih zakona, nama je naloženo da po ko zna koji put pretimo i pozivamo se na zakonske odredbe.
Hoće li neko od nas reagovati?
Već više od dva meseca studenti, oni naši najbolji učenici, odgovorno i dostojanstveno traže istinu i pravdu koja bi trebalo da je jednaka za sve. Traže odgovore i odgovornost. I ne treba nikog da čudi činjenica da im ovako snažnu podršku pružaju upravo njihovi učitelji i nastavnici u trenutku kada oni drže svoj prvi i možda najvažniji čas. Zar treba da ih ostavimo same?
Mi smo ih učili da budu odgovorni, slobodni, da misle svojom glavom, da ne prestaju da pitaju i da se pitaju. Učili smo ih da će znanjem i mudrošću pokoriti svet. I mi ne smemo da ćutimo danas, kada ih zbog toga na ulici gaze, šamaraju, vređaju, već moramo da pokažemo da verujemo u ono čemu smo ih učili isto koliko verujemo i u njih. Kad kažem MI, drage kolege, mislim i na nas, direktore škola, jer i mi smo pre svega nastavnici.
Isto tako, ne smemo sad ostaviti ni svoje kolege u trenutku kada i oni traže podršku i poštovanje, jer oni su ti koji su nama poklonili poverenje da ćemo svi zajedno raditi u interesu budućnosti naše zemlje.
Zašto nam ministarka šalje ovakve dopise? Zar je moguće da niko u rukovodstvu Ministarstva prosvete već godinama, a naročito danas, ne razume kakvo je stanje u školama i da svako njihovo novo obraćanje dodatno izaziva gnev, sad već i učenika i roditelja, pored svih nas zaposlenih. Situacija u školama nikad nije bila teža, a nije da nismo ukazivali na to. Mislite li da je primereno ono šta se od nas traži u trenutku kada učenici blokiraju nastavnike da rade svoj posao, roditelji, koji su do juče slali, sada izbacuju prosvetne inspektore iz škole, u školama zasedaju plenumi?
Da, situacija je van kontrole ali istina je da će kazna biti naš zajednički poraz i nadam se da smo toga svi svesni.
Predlažem zato, i mislim da je važno da se konačno i mi oglasimo i kažemo javno da mi nismo neprijatelji naših kolega, već da zajedno sa njima, u ovim vremenima kada se sve urušava, pokušavamo da održimo u životu ono što se zove škola i sve vrednosti koje ona propagira. Mi smo svi, na kraju krajeva, i dalje sa decom i uz decu. Da pošaljemo zajedno poruku da nam ne prete, da nas ne zovu oni koji nisu nadležni, da smo uz naše kolege i učenike i da je svima nama najveća želja da se što pre vratimo u škole, da nastavimo u normalnim uslovima da radimo ono čemu smo posvećeni i u čemu smo najbolji i da pokušamo svi zajedno da izgradimo neko bolje društvo.
Nećemo smanjivati plate i nećemo deliti otkaze danas, ne zato što ne verujemo u to da svako treba da bude odgovoran za svoja dela, nego zato što nećemo dozvoliti da u jednom stanju beščašća i bezakonja stradaju naše kolege.
Umesto toga, predlažem da mi pozovemo odgovorne u Ministarstvu prosvete da oni preispitaju svoj rad i svoju odgovornost za ovu situaciju u kojoj smo svi sada.
Mi ćemo naše časove nadoknaditi. Ko će nadoknaditi izgubljene godine i generacije?
S poštovanjem,
Tijana Kovačević, direktor Muzičke škole „Josip Slavenski“
A gospodja direktorka inače svoje kolege plaća iz svoga džepa. Te iste kolege koji koji 3 meseca godišnje odmaraju,koji se ovajde o svaku dečiju ekskurziju pa bi još i sada za ludiranje po ulicama da prime punu platu. Ma i površina može za džabalebarenje. Ok boriti se za bolje sutra,ok boriti se za svoja prava,al ne tako što će te oduzimaju pravo nekom drugom. Ima dece koja žele u školu .Šta je sa njihovim pravom. Štrajkujte pre i posle nastave na ulicama.Al ne…gospodi se ne radi.Hoće hleba bez motike. Štrajkuje na trotoarima. Možda dok remetite saobraćaj nekome život viši o koncu dok čeka da stigne do hitne.Al ne…gospoda bi haos i nerede. Kakva god je vlast sada, stavite prst na čelo pa razmislite kada je to pa bilo bolje. Možda onda kada su nas roditelji slali u školu u krpljenim patikama, a sada nosite originale? Možda onda kada su u redovima čekali pred prodavnicama hleb da nas prehrane, a vaša deca vise po tržnim centrima i kafeima?Možda tada kada su danas dobili platu ,a sutra za nju mogli kupiti kilo šećera i dve litre ulja? Još ste zeleni pa se toga ne sećate? Il ste izlazili pa ste zaboravili.
BRAVO!
Direktori svih škola, ujedinite se! Samo tako ste nedodirljivi, a sačuvaćete obraz!