Moje dete ima šest godina i već polako postaje sumnjičava kada je reč o Deda Mrazu. Pitanja se nižu jedno za drugim, a mužu i meni postaje sve teže da na njih odgovorimo tako da ona odgovorom bude zadovoljna. Tako sam, tražeći najbolji način da je suočim sa istinom o Deda Mrazu, naišla na jednu sjajnu ideju.
Jedna mama opisala je kako se to, godinama unazad, radi u njenoj porodici. Ukratko, od toga da dete dobija poklone od Deda Mraza, ona najbolja deca dobijaju privilegiju da i sama postanu Deda Mrazovi! Na ovaj način, cela magija Deda Mrazovog postojanja nije mit koji treba razbiti, već postaje serija dobrih dela koja jača i širi božićni duh.
Kada dete postane sumnjičav, pođite s njim negde na sok ili u parkić, na neko mesto gde ćete moći na miru da razgovarate. Recite mu nešto ovako: „Ove godine si stvarno mnogo porastao. Ne samo što si viši, već vidim da je i tvoje srce veće (ovde istaknite nekoliko dobrih dela koje je dete tokom godine učinilo). Zapravo, tvoje je srce sad dovoljno veliko da možeš i sam da postaneš Deda Mraz.
Verovatno si već primetio da većina su Deda Mrazova koje si video, zapravo ljudi obučeni kao Deda Mraz. Možda ti je neko od drugara čak i rekao da Deda Mraz ne postoji. Mnoga deca to misle, zato što još uvek nisu spremni da i sami postanu Deda Mraz, ali ti – JESI.
Reci mi najbolje stvari koje znaš o Deda Mrazu. Šta Deda Mraz dobija za svoj trud (povedite dete do odgovora – kolačiće, osećaj ispunjenosti za učinjeno dobro delo…). Vidiš, sad si definitivno spreman da postaneš Deda Mraz!”
(Ovde je važno da zadržite ozbiljan, ali konspirativan ton)
Zatim, zajedno sa detetom odaberete nekog iz bliskog okruženja kome će dete biti Deda Mraz. Misija deteta je da sazna šta ta osoba želi od Deda Mraza, da joj to pripremi, upakuje, tajno odnese i – nikad ne oda ko je poklon doneo. Biti Deda Mraz nije nešto što se čini da biste dobili priznanje. To je nesebično darivanje, bez da očekujete bilo šta zauzvrat.
Ova mama dalje piše kako je njen najstariji sin, od svih ljudi iz okruženja, izabrao džangrizavu komšinicu koja nije nikako volela decu i uvek ih je utišavala kad se igraju blizu njenog prozora. Primetio je da često u dvorište izlazi bosa, pa je odlučio da joj kupi papuče. Morao je da se malo šunja oko kuće kako bi video, makar otprilike, koji broj nosi.
Kupio je papuče, zapakovao, ostavio poruku „Srećan Božić! Deda Mraz” i ostavio paketić kod vrata rano ujutru na Božić. Sačekali su i iz prikrajka je posmatrali kako uzima paketić i začuđeno ga otpakuje ulazeći u kuću. Kada ju je sledećeg dana video u dvorištu u papučama, bio je toliko srećan da sam morala više puta da ga podsećam da niko nikada ne sme saznati šta je uradio, jer onda neće biti Deda Mraz.
Tokom godina, dete će uvek birati nekog drugog kome će biti tajni Deda Mraz, a najlepši je osećaj kada dođe vreme da se drugom detetu saopšti ista stvar, a prvo dete vam u tome pomaže i vodi svog brata ili sestru. Zajedno svi čine dobra dela, čineći nekog drugog srećnim.
Ima li boljeg dokaza da Deda Mraz ipak – postoji?
A. C.