Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.
Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.
Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže – nit’ me viđa, nit’ donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.
Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru „Kako skuvati ručak za dva dana”, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao. Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.
Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije, ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla. Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!
Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.
Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.
Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!
Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.
Autor: Ljubinka Nedić
Izvor: klotfrket.com