Sećanja mi se, često, trapavo načičkaju, kao vodene boje, razmazane neukim potezima kista. Vikendi me večito nespremnu dočekaju da slikamo. A ja za likovno vaspitanje nikad nisam posebno marila, jer za isto talenta nemam. Tako mi slikanje nekad teško pada…
Listam radosnicu predano, spomenarski, izvezenu krasnopisom. Tu je pramen tamne frcokle, u malenoj koverti taman za na dlan. Moje detinjstvo ispričano kao oktobarsko rominjanje kiše, natenane, sa srozanim soknicama nisko do zglobova. Lepo mi srce zaštuca i preskače ritam, a oči skupe u tačke, kad naletim na sliku gde me drži za plišanu ruku, a crvene cipelice uz prilog belih klompi, spremaju se za trk. Topila se od miline zvuka prvih prašnjavih koraka. Par neprimetnih koraka za čovečanstvo, par neznatnih koraka za mene, a za nju par najdužih koraka ikad zakoračenih. Radosni bebeći usklici kotrljali se ulicom. Kao klikeri. Ona nasmejani devojčurak. Široko, sve do ušiju.
Dok mi je obuvala te malene crvene cipele, u kojima sam isplela prve korake po makadamu ulice u kojoj sam odrasla, želela je da moji sitni, nestabilni koraci, postanu sigurni, promišljeni i važni. Dok sam teturavo trčkarala kroz dvorište kuće, uz odzvanjajuću ciku skakutavih loknica, trčkarala je za mnom, sve žmirkajući na jedno oko od straha da ću se saplesti i pasti. Na glavu. Jer tako deca padaju. Dok su se prve reči kotrljale kroz tek nazubljene desni, radovala se razgovorima koje ćemo voditi. Jer će njena beba biti pametna. Dok me je kupala u ružičastoj kadici, miris Kosilija se magleno širio kroz kuću, a ona rasla ko’ kvasac od ponosa, jer je rodila te krofnaste nogice i plave cakleće, mačije oči, koje će gledati samo lepo. Jer tako mora.
Dok okupana bebećim umorom, spavam pored nje na bračnom krevetu, ispisuje radosnicu i okreće stranice koje čekaju na mastilo mojih iskustava. Rođendani koje ću tek nanizati, prvi prijatelji, ljubimci, boginje, prvi razred, škola, sve miriše na netaknuto i sveže. Dok me usnulu posmatra, nesvesna vremena koje će njenu bebu dograbiti pod svoje, u njoj tinjaju slike devojke i žene kakvom ću postati, izrežirane slike života koji ću trošiti, sve kitnjasto ukrašene srculencima i osmejcima, jer tako mora. Jer njena beba zaslužuje najbolje.
Ščepalo vreme godine na prevaru. Izmaglica ušuškala u sećanje sva kotrljanja na tepihu, strmoglava silaženja niz stepenice, suze, temperature, viruse, plivanja, padove, tinejdžerske boljke, slomljene igračke, slomljena srca, sve đuture. Sve se spakovalo u film, dok je oči pokrivene dlanovima, otkrila i viknula “Nema me!”. Sa svakom mojom boljkom želela je da budem zdrava. Sa suzama da nikad ne budem njanja. Da mi se u grlu nikad ne zaglavi tužna knedla. Jer ta knedla i nju davi. Čučnula bi i njoj moja tuga na grudi. Tu bi se nastanila, pustila korenje, sve dok se ono mojim glasnim smehom ne bi odseklo, pokupilo i otišlo. Čudni su dani. Ponekad odbiju poslušnost našim željama, nespretno uhvate život za ruku i vode ga malo levo, malo desno. Dani su tutnjali preko nas. Stiglo onda, jedno januarsko, hladno, snegom posuto popodne i šapunulo joj: “postala si baka, beba je postala majka”. Sreća najveća. Sreća nemerljiva poznatim jedinicama. Sreća onolika. Sreća sakrivena u mirisu, u falticama između bebećeg vrata i ramena.
Nekada davno, taman toliko davno da se lepo sećamo, htela je da me šćućuri u džep. Bilo je to subotnje popodne, kad mi se uz popodnevnu kafu, razmazale misli. Pa mi se stomak vezao u mašnu. Ne ukrasnu. Gledam ovu mustru moju, pa bih i ja nju u džep. Da je nikom ne dam. Znam, ne može, ali majka sam joj, može mi se, kao i svakoj majci, da kažem takvu otrcanu stvar. Na foru, imam pravo. Kako to obično biva, raštrkano subotnje popodne, otvara haotično napokovane kofere ne tako davnih zbivanja. Poput veša na štriku, okači mi se sav bagaž pred očima. I razvod, i bespomoćnost, i samoća, i milion pitanja, i obaveze, i kako ću ja to sama, kud sad od nule, i prihvatanje činjenice da smo nas dve zaista skroz same, jer je bitan faktor koji je učestvovao u pokušaju porodice, odlučio da bude nulti, nepostojeći faktor. Kolutam očima od nelagode, pa trpam sve nazad u kofer, sednem na njega da ga lakše zatvorim. Ćušnuću ga negde, svejedno mi je hoće li istruliti ili ostati čitav. Zapitam se, sve vođena majčinskom empatijom, kako li je njoj bilo. Njoj, mojoj mami, koja mi je oko imena srculenca šarala. Uhvatim se s otrcanošću, zaigramo, pa se zaboravim. Moji gabaritni problemi, koje sam trpala u kofer, a oni se kao baksuzi prelivali i borili sa mnom, bili su njena tiha patnja. Nije spavala, kao onomad kad su mi se zubile desni, znojilo čelo od temperature, a zapušeni nosak borio za vazduh. Njena, onomad, plišana ruka je pokušavala da pohvata konce i isplete nove samostalne korake, a ona je žmirkala od gromade straha i nadala se čudu. Nadala se da je sve “aprilililili”. A bio je samo april u Beogradu. Sve je mislima cupkala oko mene, nečujno, u belim klompama. Taj izvitopereni period, naša Hirošima, danima nam je odzvanjala u ušima. Nismo ogluvele. Umanjene za jedan faktor, jedan par muških ekstremiteta, koji su sami odlučili da ne ušetaju, pa ni povremeno, u naše živote, nismo ništa manje vredne. Trčkaramo nas dve, lepo nam je, a ona lako diše, pa opet crta srculenca. Puta dva. Za bebu i bebinu bebu.
Takve su te neke lenje subote, samo da se raspilaviš.
Listam radosnicu predano, spomenarski, izvezenu krasnopisom. Tu je pramen tamne frcokle, u malenoj koverti taman za na dlan. Moje detinjstvo ispričano kao oktobarsko rominjanje kiše, natenane, sa srozanim soknicama nisko do zglobova. Lepo mi srce zaštuca i preskače ritam, a oči skupe u tačke, kad naletim na sliku gde me drži za plišanu ruku, a crvene cipelice uz prilog belih klompi, spremaju se za trk. Topila se od miline zvuka prvih prašnjavih koraka. Par neprimetnih koraka za čovečanstvo, par neznatnih koraka za mene, a za nju par najdužih koraka ikad zakoračenih. Radosni bebeći usklici kotrljali se ulicom. Kao klikeri. Ona nasmejani devojčurak. Široko, sve do ušiju.
Dok mi je obuvala te malene crvene cipele, u kojima sam isplela prve korake po makadamu ulice u kojoj sam odrasla, želela je da moji sitni, nestabilni koraci, postanu sigurni, promišljeni i važni. Dok sam teturavo trčkarala kroz dvorište kuće, uz odzvanjajuću ciku skakutavih loknica, trčkarala je za mnom, sve žmirkajući na jedno oko od straha da ću se saplesti i pasti. Na glavu. Jer tako deca padaju. Dok su se prve reči kotrljale kroz tek nazubljene desni, radovala se razgovorima koje ćemo voditi. Jer će njena beba biti pametna. Dok me je kupala u ružičastoj kadici, miris Kosilija se magleno širio kroz kuću, a ona rasla ko’ kvasac od ponosa, jer je rodila te krofnaste nogice i plave cakleće, mačije oči, koje će gledati samo lepo. Jer tako mora.
Dok okupana bebećim umorom, spavam pored nje na bračnom krevetu, ispisuje radosnicu i okreće stranice koje čekaju na mastilo mojih iskustava. Rođendani koje ću tek nanizati, prvi prijatelji, ljubimci, boginje, prvi razred, škola, sve miriše na netaknuto i sveže. Dok me usnulu posmatra, nesvesna vremena koje će njenu bebu dograbiti pod svoje, u njoj tinjaju slike devojke i žene kakvom ću postati, izrežirane slike života koji ću trošiti, sve kitnjasto ukrašene srculencima i osmejcima, jer tako mora. Jer njena beba zaslužuje najbolje.
Ščepalo vreme godine na prevaru. Izmaglica ušuškala u sećanje sva kotrljanja na tepihu, strmoglava silaženja niz stepenice, suze, temperature, viruse, plivanja, padove, tinejdžerske boljke, slomljene igračke, slomljena srca, sve đuture. Sve se spakovalo u film, dok je oči pokrivene dlanovima, otkrila i viknula “Nema me!”. Sa svakom mojom boljkom želela je da budem zdrava. Sa suzama da nikad ne budem njanja. Da mi se u grlu nikad ne zaglavi tužna knedla. Jer ta knedla i nju davi. Čučnula bi i njoj moja tuga na grudi. Tu bi se nastanila, pustila korenje, sve dok se ono mojim glasnim smehom ne bi odseklo, pokupilo i otišlo. Čudni su dani. Ponekad odbiju poslušnost našim željama, nespretno uhvate život za ruku i vode ga malo levo, malo desno. Dani su tutnjali preko nas. Stiglo onda, jedno januarsko, hladno, snegom posuto popodne i šapunulo joj: “postala si baka, beba je postala majka”. Sreća najveća. Sreća nemerljiva poznatim jedinicama. Sreća onolika. Sreća sakrivena u mirisu, u falticama između bebećeg vrata i ramena.
Nekada davno, taman toliko davno da se lepo sećamo, htela je da me šćućuri u džep. Bilo je to subotnje popodne, kad mi se uz popodnevnu kafu, razmazale misli. Pa mi se stomak vezao u mašnu. Ne ukrasnu. Gledam ovu mustru moju, pa bih i ja nju u džep. Da je nikom ne dam. Znam, ne može, ali majka sam joj, može mi se, kao i svakoj majci, da kažem takvu otrcanu stvar. Na foru, imam pravo. Kako to obično biva, raštrkano subotnje popodne, otvara haotično napokovane kofere ne tako davnih zbivanja. Poput veša na štriku, okači mi se sav bagaž pred očima. I razvod, i bespomoćnost, i samoća, i milion pitanja, i obaveze, i kako ću ja to sama, kud sad od nule, i prihvatanje činjenice da smo nas dve zaista skroz same, jer je bitan faktor koji je učestvovao u pokušaju porodice, odlučio da bude nulti, nepostojeći faktor. Kolutam očima od nelagode, pa trpam sve nazad u kofer, sednem na njega da ga lakše zatvorim. Ćušnuću ga negde, svejedno mi je hoće li istruliti ili ostati čitav. Zapitam se, sve vođena majčinskom empatijom, kako li je njoj bilo. Njoj, mojoj mami, koja mi je oko imena srculenca šarala. Uhvatim se s otrcanošću, zaigramo, pa se zaboravim. Moji gabaritni problemi, koje sam trpala u kofer, a oni se kao baksuzi prelivali i borili sa mnom, bili su njena tiha patnja. Nije spavala, kao onomad kad su mi se zubile desni, znojilo čelo od temperature, a zapušeni nosak borio za vazduh. Njena, onomad, plišana ruka je pokušavala da pohvata konce i isplete nove samostalne korake, a ona je žmirkala od gromade straha i nadala se čudu. Nadala se da je sve “aprilililili”. A bio je samo april u Beogradu. Sve je mislima cupkala oko mene, nečujno, u belim klompama. Taj izvitopereni period, naša Hirošima, danima nam je odzvanjala u ušima. Nismo ogluvele. Umanjene za jedan faktor, jedan par muških ekstremiteta, koji su sami odlučili da ne ušetaju, pa ni povremeno, u naše živote, nismo ništa manje vredne. Trčkaramo nas dve, lepo nam je, a ona lako diše, pa opet crta srculenca. Puta dva. Za bebu i bebinu bebu.
Takve su te neke lenje subote, samo da se raspilaviš.
Izvor: tashonlash.com