Prvi put sam danas ušao na TikTok, ne svojom voljom. Otvorio mi se nasumično video, i ostao sam da gledam. Sve vreme čekam nešto humano, sa ljudskom porukom.
Svaki treći video — nova Desingericina pesma, čiji refren pevaju manje više svi:
„Te vodim u Dubai, te kupam na Maldive, da jašemo kamile.
Ej, mala moja, nisi stara da rodiš mi debile.“
Sve se pretvara u jeftin skeč. Nema misaonih ljudi, nema zamišljenih lica, nema sumnje, nema zapitanosti. Infantilnost na maksimumu, gde je banalnost norma koja kao vrtlog uvlači ljude.
Ne stiže se do scene radom, talentom, snovima, nego snimiš neku glupost — vidi to neko — ide se dalje. Ništa za večnost, sve za sada.
Nemaš vremena ni da promisliš. Ide novi klip. I tako u krug.
Ne zanima te da li je neko u komšiluku možda žedan, bez vode, ili nekome nešto treba. Ne. Smišljaš nove i nove gluposti, navlačiš nove ljude — i opet u krug.
Šta je poenta?
Nema je.
Čovek gledanjem idiotskih sadržaja doprinosi idiotizaciji sveta. Traži dobro u lošem, umesto da izađe iz toga i stvara smisao.
Sve mora da bude šou. Bez svrhe. Bez suštine.
Nema više stida, ni dostojanstva, samo taktika kako da budeš primećen. Misao je postala dosadna. Tišina — pretnja. U svetu bez tišine, niko više ne čuje ništa. Dobar čovek više nije zanimljiv. Učitelj je postao dosadan — a Desingerica zakon.
Pamet više nije vrednost, nego prepreka. Nema više sela, ni komšiluka. Svi smo u istoj sobi, ali niko nikoga ne vidi.
Ako ne objaviš svaki dan nešto novo — zaboravljen si. Svi se trude da budu neko, ali niko ne pokušava da bude čovek.
Ako ti nije zabavno — sa tobom nešto nije u redu.
Razmišljanje — prevaziđeno.
Sve više se prikazujemo, a sve manje viđamo.
I sve dok traješ — moraš da se snimaš, smeješ, glumiš.
Zamišljen čovek postaje sumnjiv.
Plemenitost — smešna.
Saosećanje — gubitak vremena.
Sve se meri, sve se ocenjuje, sve se konzumira.
A dok sve to gutaš — gutaš i sebe.
A možda si za to vreme mogao da zagrliš nekoga, popričaš sa majkom, napišeš nešto što ostaje, nađeš se prijatelju u nevolji, umesto da prilagođavaš svoju maštu TikTok nivou.
Zarad čega sve to? Da bi neko pogledao, i iste sekunde zaboravio, ne samo tebe, nego milione drugih, uvučenih u nešto što im uopšte ne treba.
Autor: Stefan Simić