Pitam se kako bi bilo teleportovati nas i našu decu u neki period od pre 100 godina, ko bi se više prepao, iznenadio i začudio… Mi ili oni? Da li bi možda ipak bili oni ti koji bi se pre prilagodili najezdi pravila, obaveza, zabrana i zahteva. Možda bismo baš mi roditelji u tom svetu osećali žal za svojom decom koja moraju da slušaju, izvršavaju ono što im se kaže i budu odgovorna. Verovatno bismo bili u pravu, jer danas živimo u nekom drugom vremenu mogućnosti, prava, uz sve manje obaveza. Danas roditelji nemaju obavezu da provode vreme sa svojom decom onda i kada im se to ne radi, nemaju potrebe da tu vrstu osećanja potiskuju. Danas smo svesni da dobar roditelj mora najprije da bude zadovoljan sobom.
Međutim, vrlo lako prelazimo onu nepisanu granicu kada naše zadovoljstvo postaje bitnije od upravo potreba i interesa naše dece. Nekada nas i radne obaveze teraju na stalnu bitku sa vremenom. Sve u svemu u jednom trenutku se osećamo neadekvatno zbog nedovoljno provedenog vremena sa detetom, osećamo se krivim i želimo da se „iskupimo“ detetu. Kako nam je namera da okajamo svoje grehe onda negde zaključimo da ćemo to uraditi tako što ćemo usrećiti dete. Kako ga usrećiti nego mu pustiti da radi ono što ono hoće. Ne frustrirati ga, ugađati mu, moljakati ga, dozvoliti mu i ono što znamo da ne bismo trebali. To je verovatno taj krucijalni trenutak iz kojeg je teško izaći i ponovo uspostaviti kontrolu.
Realno gledano pustiti dijete da tumara bez jasnih okvira je zanemarivanje. Zanemarivanje u pravom smislu te reči! Zamislite da vas poslodavac pošalje na godišnji odmor, a da očekuje od vas kada se vratite sa odmora da imate pripremljene izveštaje za period koji niste bili na poslu. Verovatno biste rekli da se izloženi mobingu i tražili pravdu za sebe. Tako nekako i mi očekujemo od djece da budu odgovorna, da ispunjavaju zahteve koje postavimo pred njih, a nikad ih zaista nismo naučili kako to da rade. Iluzorno je očekivati da će dete jedan dan odrasti i biti sve to što od njega očekujemo, tek tako, bez pripreme, bez učenja, bez vežbanja. Odgovorno roditeljstvo podrazumeva da vodimo brigu o sebi i svojim potrebama, ali istovremeno da ne zapostavljamo svoju djecu. To je jednostavno trpljenje sa obe strane, dijete mora da nauči da trpi frustraciju, da je odlaže, to je dio i to neizostavni dio odrastanja. A roditelj mora da shvati da nekada i kada želi da radi nešto drugo, nije vrijeme za to nešto, već za dete.
Jasna Dragišić, psiholog