Панталоне могу бити поцепане, мајица умрљана, коса неуредна, али снажан дух мора остати нетакнут. То је, укратко, порука коју шаље једна мајка, новинарка Индепендента, Лорен Книт, која има сина снажне воље.
Оливер је тип дечака који не дозвољава да му скрате косу и то је својој амбициозној мајци јасно дао до знања. “Не дам да ме шишају. Никада. Мама, никада”, тим речима је одбио да удовољи мајчиним молбама да скрати шишке.
Оливер има само 6 година и друго је Лоренино дете. За разлику од првог, он се не суздржава да одраслима или вршњацима у лице каже чак и оно што други не желе да чују. Једноставно, директан је, без длаке на језику и тврдоглав. Од најранијег узраста овај дечак је јасно давао до знања шта жели, а шта му није прихватљиво. Од панталона које не иду уз мајицу до начина на који га родитељи “ушушкавају” у кревет.
“Он је дете које има високе стандарде. Уколико му нешто не одговара, он ће то дати до знања”, пише његова мајка.
Оливер није проблематичан нити тежак. Бити у његовом друштву заправо је лепо, јер је дарежљив и нежан. Примећује ствари које другима промакну. Свиђају му се све нијансе боја лишћа које опада са дрвећа. Креативан је и бистар. Међутим, када се са нечим не слаже, тврдоглав је као мазга.
“Он не жели бити послушан јер се то од њега тражи. Он послуша када оно што од њега тражимо њему има смисла. Понекад је заиста изазов бити његов родитељ”, описује Оливера Лорен.
Мали тврдоглавци израстају у праве вође
Имати тврдоглаво дете понекад је заиста исцрпљујуће. С друге стране, баш је лепо имати помало непослушно и злочесто мало чељаде. Наиме, деца која пркосе ауторитету и не прихватају наређења без добрих аргумената заиста су интелигентна и способна да размишљају изван задатих оквира. То су одлике успешних људи и гаранција личног напретка у животу.
Лаура Маркам је психолог на Универзитету Колумбија. Она тврди да ти малени најтврђи ораси одрастају у снажне индивидуалце и праве вође. Таква су деца отпорнија на међугенерацијску конкуренцију, а оно што желе, у правилу и постижу. То су деца која желе сама да уче и савладавају вештине, те се не ослањају на помоћ других. Такав се став касније прелива и на међуљудске односе. То су малене особе које није лако импресионирати, будући да они сами бирају ко ће им у животу бити важан, а ко на њих неће оставити никакав утисак.
Послушност није увек пожељна особина
Најекстремнији пример послушности датира из Другог светског рата, када је Немачки народ беспоговорно следио свог вођу, који је својевремено изјавио: “Ми желимо послушан народ и стога послушност треба вежбати”.
Психолог Алис Милер, која је проучавала психолошке профиле вођа Трећег Рајха, објашњава како су сви они у детињству морали бити јако послушни. Послушност је одувек у њиховим породицама била сматрана врлином. Оно што је уследило имало је катастрофалне последице на цели свет. Послушан народ беспоговорно је следио свог вођу, урушио се колективни морални кодекс, а милиони живота нестали су у вихору разарајућег рата. Питање моралности с једне и послушности с друге стране врло је важно. Наравно, деца морају, у ситуацијама када су у опасности, бити послушна.
Морају слушати родитеље када прелазе улицу. Морају послушати када им се каже да не смеју узимати оштар нож из кухиње. Морају бити опрезни када ложимо ватру. Примера, свакодневних, је хиљаду.
Међутим, послушност мора бити резултат поверења, а не сломљене воље! Ако желимо да наша деца буду послушна јер нам верују како радимо у њиховом најбољем интересу, да послушају јер познајемо њихово срце и они наше, онда утеривање страха у кости и кажњавање треба заувек избацити из кућног одгоја.
Ми желимо да нам деца израсту у здраве индивидуалце који могу самостално доносити исправне одлуке. Зато, занемарите мале ствари. Коса може бити чупава, панталоне подеране, а мајица упрљана, али здрав дух мора остати нетакнут!