Ovaj tekst pišem kao roditelj čija deca su učenici osnovne škole. I, da se razumemo, imam i ja problem sa Zdravitasom, ali ne iz istog razloga kao i ostali. Meni lično, sve to deluje kao da lečimo ogrebotinu, a metastaze su nam svuda u telu.
Ali da krenemo ispočetka. Ako kojim slučajem niste čuli za ovu platformu (mada sumnjamo) reč je o sistemu u koji su nastavnici i učitelji sada dužni da na početku svake godine unose određene podatke o učenicima.
Ministarka prosvete je prvog dana školske godine rekla da će se kroz platformu Zdravitas, od trećeg razreda do završetka srednje škole, „pratiti motorni razvoj sa uticajem na kogniciju, emocije i ostale komponente ličnosti dece“.
Kada se svi ovi podaci unesu u Zdravitas, softver sam, na osnovu unetih parametara (godina, pola, visine, težine i rezultata testiranja motornih veština), određuje motorički status deteta kao prosečan, iznad proseka i ispod proseka.
Sindikati su kategorički odbili primenu ove platforme, a to je praćeno i zahtevom koji je upućen Zaštitniku građana, da se proveri zakonitost ovakvog prikupljanja podataka. Sve je rezultiralo kontrolom u Ministarstvu prosvete.
Roditelji su, čini se, manje zainteresovani za to šta će se sa podacima o njihovoj deci dešavati, ali ako se malo izmaknemo i sagledamo širu sliku, videćemo jednu veliku ironiju koja se krije iza ove priče.
U školama u kojima učenici imaju užinu, ona je više nego upitnog kvaliteta. To je, najčešće, najjeftinija, izuzetno loša hrana, poput parčeta hleba namazanog kremom, rol-viršle ili sendviča sa jeftinom salamom. Sve ono što se deci nikako ne preporučuje.
U školama u gradovima se, vrlo često, nalaze prodavnice u kojima se može kupiti najnezdravija moguća hrana za decu – šarene narukvice, ušećerene gumene bombone, gazirani sokovi. Ako se, kojim slučajem, nađe nešto drugo, onda su to peciva poput žu-žu-a, pice, lisnatog testa.
I dok oni jedu pice, lisnata testa i ušećerene gumene bombone i piju koka-kolu koju su kupili U ŠKOLI, vi im merite TEŽINU. Uočava li neko koliko je sve to, zamalo pa smešno?
Skoro isto toliko smešno koliko i činjenica da, u pojedinim velikim školama u gradovima i u mnogim seoskim školama fiskulturne sale NEMA ili je u jako lošem stanju. I jednako neverovatno kao i to da u većim gradskim školama, svako odeljenje dobije po JEDAN termin nedeljno u sali.
Ne znam da li ste primetili, vi koji se pitate, koliko je sve to zapravo jedna velika ironija?
Da li ste svesni koliko je nerazumno decu u školi hraniti aditivima, šećerima, emulgatorima, gaziranim sokovima, pa ih onda staviti na vagu da vidimo koliko se zdravo hrane?
Da li vam je, možda, palo na pamet da se najpre pozabavite time da se zakonom uredi kakva se hrana u školi može kupiti? Da popravite sale, povećate kapacitete, da novac umesto u platformu uložite u zdrave užine ili opremu za nastavu fizičkog vaspitanja?
Koliko je, uopšte, logično proveravati motorne veštine jednog osmaka, koji je u školi često do 20.00 uveče? Dok ih držimo po 6-7 sati prikovane za stolice, zadajući lekcije i domaće zadatke za koje im treba još bar upola toliko vremena kod kuće da ih savladaju, mi im merimo motoričke veštine! A kad da ih razviju?
Pre nego što izmerite i unesete podatke o držanju jednog devetogodišnjaka, na vagu stavite školski ranac koji ste mu na leđa natovarili. Možda vam brojka koju vidite kaže nešto više o tome zbog čega se deca krive. Naravno da to nije jedini razlog, ali za taj ste baš VI odgovorni.
Da, Zdravitas je flaster kojim se pokušavaju prekriti ogromne rane. A one koji se protiv njega bune, kao roditelj bih zamolila da se jednakom snagom pobune i protiv pekara i kioska s nezdravom hranom u školama, protiv rančeva teških 15 kilograma na leđima osmogodišnjaka, protiv preobimnih planova i programa.
Kao roditelja, sve me to daleko više brine od činjenice da će negde tamo pisati koliko moje dete može da skoči u dalj i koliko kilograma je imalo sa 12 godina.