Ljudi odlaze iz škola. I to više nije sporadičan problem koji je rezervisan samo za one koji predaju matematiku ili informatiku, te im je neko ponudio posao s manje stresa, a uz dvostruko veća primanja. Nije to više slučaj rezervisan ni za one koji otkaz daju jer napuštaju zemlju, tražeći bolje mesto za život.
Ako imate školsko dete, gotovo da neće proći mesec dana, a da neko od njegovih nastavnika ne odustane.
“Nije više mogla da izdrži stres.”
“Prevelik je pritisak.”
“Administrativni posao je preobiman, gotovo svakog dana se radi prekovremeno.”
I sve to, nekako bi se moglo izdržati. Ali, ono što se dešava u školama danas, rezultat je ne samo sistemskog urušavanja prosvete, već i odavno narušenog odnosa na relaciji roditelj – nastavnik.
A kada roditelji koji ne veruju u školu njoj pošalju svoju decu, koji nastavnik to može da izdrži?
Donosimo vam priču iz jedne beogradske škole. Svežu. Od petka. A znajte da takvih ima još mnogo. Priču nam šalje nastavnica srpskog jezika, tužna i povređena zbog onog što je njena koleginica doživela. A doživela je da su joj, kada je prvog dana, mlada i još neiskusna kročila u učionicu, rekli da će je oterati. Ne roditelji, ne kolege. Učenici. I trebalo im je svega godinu dana. Drugi posao nije našla, ali na ovom više nije mogla da izdrži.
“Devojčica od jedva 13 godina ušla je u učionicu i rekla: Pobedili smo!
Ne, nije u pitanju odbojkaški turnir koji je u toku. Niti neki kviz znanja. Nije ni usvojeni predlog u Đačkom parlamentu. Pa šta bi onda mogao da bude povod likovanja i trenutne euforije jednog učenika?!
Nastavnica matematike odlazi.
Glavni cilja dolaska na te časove nije bio savladavanje jednačina, polinoma, geometrijskih figura. Glavni cilj je bio dokazati da možeš. Šta? Da nateraš nekoga da ode.
I na to će neko reći – Pa to su deca. Deca ništa nisu kriva.
I biće u pravu. Jer deca samo rade ono što smo im mi dopustili.
Decu neće sprečiti manja ocena iz vladanja, koja u celokupnom uspehu predstavlja tek njegov petnaesti deo. Decu neće sprečiti opomene ni ukori za koje, čak, nisu sigurni ni šta znače. Društveno-koristan rad je odličan način da se zabaviš i izbegneš neke obaveze.
Kako roditelji kažu, ne reaguju više ni na oduzimanje telefona, kompjutera, zabranu izlaska.
I dok se i jedni i drugi pitamo šta da radimo, hvatamo se za glavu jer ovako više ne ide, jedana nastavnica je odlučila da to više ne bude, i čita oproštajne čestitke učenika kojima će nedostajati.
Zašto ideš?
Zato što ne mogu više da trpim.
Dok jedno odeljenje likuje, slavi pobedu izvojevanu psovkama, nasiljem, uvredama nad svojom nastavnicom, drugo piše peticiju i moli nastavnicu da se vrati. Ona im kaže – izvinite, ali nikad više.
Dok su nam usta puna nasilja i zaštite od njega, zaboravljamo na sve oblike u kojima se može javiti.
Ako sve ostalo može, ovo ne može da čeka. Konkretan predlog – hitno reagovanje, ubrzavanje procedure i komplikovanih protokola, suspenzije, udaljavanje sa nastave u kontrolisanim uslovima, rad sa stručnjacima o trošku roditelja, ukidanje svih benefita kojim se ne ugrožava pravo na školovanje (ekskurzija, poseta, izlazaka), novčane kazne i, najvažnije, naše osuđivanje svakog vida nasilja, verbalnog i fizičkog, i nečinjenje istog, jer smo mi ti, odrasli, od kojih deca uče.
Tek tad možemo reći – Pobedili smo!”