U vremenu u kojem se reč „vrednosti“ najčešće svodi na marketinšku dekoraciju, a „stav“ se menja u skladu sa oscilacijama dnevne koristi, doslednost deluje kao arhaična kategorija. Ipak, upravo ta „arhaika“ predstavlja jedno od najmoćnijih ljudskih svojstava. Daleko od toga da obećava nepogrešivost, ona samo stvara prostor za smislenost delovanja, poverenje i predvidivost. Doslednost nikada nije bila jednaka tvrdoglavosti, niti je odsustvo promene: ona je sposobnost da se istraje u onome što je imanentno razumno i vrednosno opravdano, uz jednako važnu spremnost da se greška prizna kad argumenti to zahtevaju.
Doslednost kao temelj vaspitanja
U pedagogiji, doslednost je daleko više od primene disciplinskih pravila; ona je preduslov socijalno-emocionalnog razvoja deteta. Neka istraživanja u oblasti razvojne psihologije godinama pokazuju da deca koja odrastaju u okruženju u kojem su pravila jasna i stabilna, a reakcije odraslih predvidive, razvijaju bolje samoregulacione sposobnosti i snažniji osećaj sigurnosti. Čak i kada se disciplinske mere razlikuju po strogosti, ono što je presudno nije toliko sama mera, koliko njena dosledna primena.
Ako odrasla osoba danas reaguje jednim načinom, a sutra drugim — pri čemu nije promenila stav na osnovu uvida, već zato što je u drugom raspoloženju — dete dobija poruku da pravila nisu stvar principa, već atmosfere. Posledica? Nesigurnost, manipulativni stil ponašanja, iznuđivanje pažnje, slaba unutrašnja kontrola. Dete koje ne može da predvidi kako će odrasli reagovati, nikada ne može ni da usvoji sopstveni obrazac smirenosti i samokorekcije.
I zato je pedagoška doslednost prva škola etičke doslednosti: ona uči da se ponašanje ne menja u skladu sa hirovima, nego u skladu sa vrednostima.
Međuljudski odnosi: erozija doslednosti
U odnosima odraslih ljudi doslednost, čini se, sve više poprima oblik tihe erozije. Zato čak i najiskrenija namera gubi težinu kada deluje nasumično. Čovek može da voli, ali ako to ispoljava nepouzdano, ljubav se doživljava kao slučajnost. Može da bude poštena osoba, ali ako se povremeno odlučuje za „laka“ opravdanja ili sitne prevare, njegova istina postaje sumnjiva.
Doslednost je tu nešto nalik moralnoj gravitaciji — ona drži odnose na okupu. Bez nje, ljudi se kreću po nepredvidivim putanjama, sudarajući se u razočaranju. U međuljudskim odnosima doslednost je, zapravo, oblik poštovanja: način da drugome kažemo da može da računa na to da ćemo biti isti čovek i u ponedeljak i u petak, i onda kad nam je udobno, kada smo zadovoljni, ali i onda kada nam je teško i kada nas pritiskaju problemi.
Politika: disciplina koja se „ispraznila“
No nigde se pad doslednosti ne vidi tako dramatično kao u savremenoj politici. I to nije geografski omeđeno na određene prostore, to postaje svetski fenomen. Politički akteri u prošlosti — sa svim svojim manama — ipak su čuvali određenu vezanost za doslednost sopstvenih stavova. Promena mišljenja postojala je, naravno, ali je morala biti objašnjena, argumentovana, opravdana. Današnja politika, naprotiv, funkcioniše u režimu čistog trenutka: ono što je juče bilo „neprihvatljivo“, već sutra postaje „strateški neophodno“.
Nedoslednost se više i ne prikriva — ona je postala instrument. Politička obećanja su privremena, tumačenja zakona fluidna, pa su privremene čak i etičke norme. Građani su naviknuti da političari istovremeno zastupaju dve suprotne tvrdnje, zavisno od publike. Ovakvo stanje daleko prevazilazi pitanje stila; to je izvor duboke institucionalne nestabilnosti: ako se stav, norma ili pravilo menjaju bez kriterijuma, onda nijedan sistem ne može dugoročno da funkcioniše.
Kada politika izgubi doslednost, gubi autoritet. Kada izgubi autoritet, građani gube poverenje. A kada poverenje implodira, ostaje samo cinično prihvatanje da je sve dozvoljeno — što je već preduslov društvene korupcije, a ne njena posledica.
Doslednost kao odgovornost, umesto kao okov
Važno je naglasiti da doslednost ne znači okorelost. Ona ne isključuje promenu, ali traži da promena bude motivisana razumom, a ne momentalnim interesom. Doslednost podrazumeva sposobnost da se prizna greška onda kada argumenti zaista pokazuju da smo bili u zabludi. To je zrelost, nikako slabost.
Biti dosledan znači biti spreman da:
– objasniš zašto nešto radiš;
– istraješ kad si u pravu;
– odstupiš kad shvatiš da nisi.
Jezgro doslednosti je moralna odgovornost — prema sebi, drugima i sistemu u kojem delujemo.
U pedagogiji, doslednost gradi karakter.
U odnosima ljudi, gradi poverenje.
U politici, gradi institucije.
Kad se ona izgubi, sve ostalo počinje da se raspada. I zato bi vaspitanje u doslednosti — od porodice, preko škole, do javnog života — trebalo da bude jedan od najviših prioriteta svake zajednice koja želi da izbegne haos slabih principa i dugoročnu cenu kratkoročnih koristi.
Doslednost je retka, ali nije nedostižna. Ona traži trud, ali štedi energiju. Ona traži hrabrost da se stoji iza sebe, ali zauzvrat daje ono što je u krhkom javnom prostoru najdragocenije — integritet.
Milan Stanković