Сада већ давне 1953. године, британски психоаналитичар и педијатар Доналд Виникот (Donald Winnicott) сковао је термин ‘Довољно Добра Мајка’. Иако га је он баш тако назвао, односи се заправо на оног ко примарно брине о детету, не нужно само на мајку.
‘Довољно добра мајка… почиње пуном посвећеношћу потребама њеног тек рођеног детета, а како време пролази, она на те потребе одговара све мање комплетно, у складу са растућом способношћу детета да се само суочи с тим што мама није ту баш за све.’
Виникот је заправо тврдио да је довољно добра мајка боља од савршене мајке и да ниједном детету не треба савршен родитељ. Све што им треба је пристојан, добронамеран, понекад мрзовољан родитељ који их воли безгранично и безусловно.
Према овом педијатру, кад се беба роди, родитељи на њене потребе у почетку одговарају тренутно и тај тренутни одговор изузетно је важан за бебин развој.
Али, како она расте, маме можда неће увек одговорити на бебин позив тренутно. Понекад, кратко чекање да им потребе буду задовољене даје деци снагу и умеће да се суоче са том малом фрустрацијом и да се здраво емоционално развијају.
Виникот каже и да „довољно добре мајке“ умеју да осете како треба да одговоре на бебине потребе. Оне примећују бебину способност да се суочи с малим фрустрацијама и знају кад је потребно да реагују одмах, а кад то не мора бити приоритет.
“Безгрешност је особина машине, а несавршености су људске” – казао је овај педијатар.
Већина родитеља труди се да пружи најбоље од себе. Многи чак осећају грижу савести кад имају осећај да у томе не успевају. Зато што је перфекција у приватном и пословном животу постала норма у нашем друштву. С друге стране, концепт довољно доброг ретко је препознат. А доктор Виникот управо тврди да је перфекционизам заправо окрутан и контрапродуктиван.
Овај педијатар је средином прошлог века чак тврдио да је за малу децу корисно кад њихове мајке у неким малим стварима не успеју. У тим тренуцима, кад мајке нису у стању да реагују тренутно и кад није баш свака бебина потреба задовољена у тренутку, Виникот тврди да се развија независност и самопоуздање. Онда кад плачу, а ми не стигнем баш одмах да их подигнемо и утешимо, онда када немамо довољно енергије да дамо свој максимум, онда кад су можда заузети другим дететом, Виникот верује да су баш ти моменти када нисмо тренутно на располагању једнако су важни као они кад смо свом детету потпуно предати. Ако не и важнији.
У свету где је притисак на мајке јачи него икад, можда не би било лоше да послушамо Виникота. Није могуће бити савршен родитељ… А чак и да јесте, то није препоручљиво. Нашој деци ПОТРЕБНО је да понекад погрешимо, да се оклизнемо, да од нас виде како да се с грешкама суоче. Треба им да будемо „довољно добри“ како бисмо им дали простора да расту и развијају своју самосталност.
Зато, ослободите се притиска, опростите себи кад беба остане да плаче који минут јер је нисте одмах чули или нисте могли да дотрчите. Сасвим је у реду, чак пожељно да будете „само“ довољно добар родитељ, јер савршене мајке свакако нису стварне.
Довољно добро је… па, довољно добро!