Одавно су вртићи мање-више изгубили своју основну намену, да одмене запослене родитеље у нези и васпитању њихове деце.
Разлог је баналан – детету цури нос, кашље, температура 37-37.5, црвено око и слично. Експресно се дете удаљава, одмах мора код лекара и обавезно потврда да је дете оздравило, пре повратка у колектив.
Особље вртића је изложено бесмисленим притисцима у очувања здравља деце, како од родитеља тако и од претпостављених. Посебно се оптерећују педијатри који морају да прегледају дете које најчешће не заслужује преглед, ординирају терапију, а касније морају да прегледају исто дете и издају потврду да је здраво. У оба ова случаја, боравећи у ординацији, дете може да добије нов вирус, отићи ће у вртић и после неколико дана добиће знаке нове вирозе. И тако у круг месецима уз приличан очај родитеља који су убеђени да је неко друго, слинаво дете криво због заражавања њиховог. Поготово што тешко преживљавају обичне болести детета и што имају велики проблем са боловањем.
Одговорни који организују рад предшколских установа очигледно да не познају природу развоја имунитета деце у прве три године и природу ширења вирусних инфекција. У огромном броју случајева вирус се у вртићима преноси од деце чија је инфекција у фази инкубације, дакле у фази без симптома која траје у просеку од три до седам дана. Кад почну симптоми већ је заражено скоро свако дете али ће само нека развити симптоме. Зато су вртићи резервоар многих вирусних инфекција и не само у нас него глобално.
Оно што је најозбиљније, вртићи немају протоколе по којима се прате хигијенске норме просторија, дезинфекција руку, равних површина, санитетског простора и проветравање. Питање је колико се штеди на дезинфицијенсима? Боравак у двориштима вртића морао би бити много чешћи током целе године. Нема заражавања напољу него у затвореним, топлим и непроветреним просторијама. Број деце по групама у једној просторији је изразито велики што значајно онемогућава све мере превенције.
Како решити тај проблем?
Можемо узети примере из скандинавских држава, Немачке, Словеније а на основу искустава наших родитеља.
Деца остају у вртићу са симптома вирозе и са температуром до 38.5. Родитељи их неће одвести код педијатра осим ако се погоршају симптоми после три дана, а антибиотик сигурно неће добити осим ако је заиста неопходан. Никакве потврде им не требају за враћање у колектив.
Зато наши родитељи мисле да су педијатри тамо неозбиљни и олако схватају болесно дете.
Да би се у нас ублажила драма у вртићима потребна је другачија организација рада вртића што не зависи од нас. И ко зна кад ће се десити?
Зато, много више обостране толеранције и особља вртића и родитеља. Не постоје медицински третмани, ни превентивни ни терапијски, који би могли да спрече обољевања у вртићима, осим оних хигијенских који су набројани.
Изузетак су деца која после вироза добијају бронхитисе и честе упале средњег уха. Оптимално решење је исписивање из вртића за једно време уз одговарајуће лечење.