Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: „Како да васпитамо своју децу и млађе генерације?”, он је рекао: „Васпитајте прво себе. Онда ће вам само доћи како да васпитате своју децу, младе генерације”. „А какво образовање да им дамо?” Каже: „Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како да образујете своју децу”.
Професор Светомир Бојанин се бавио социјалном психијатријом и психотерапијом на Институту за ментално здравље. Увео је на Београдски универзитет Неуропсихологију и реедукацију психомоторике, предмет који је предавао и на Дефектолошком факултету. Наставио је свој саветодавни рад у оквиру Православног пастирско-саветодавног центра, чији је сарадник од оснивања. Аутор је књига „Гордијев чвор младости”, „Под дрветом сазнања добра и зла”, „Школа као болест” и „Тајна школе”.
Колико пренатално доба одређује човеков даљи живот?
– Пренатално доба је врло значајно за наш живот. Од тренутка зачећа, будући тата и мама испуњавају фантазију о свом детету, размишљају о детету у најлепшим појмовима. То је такозвана „фантазматична колевка”. Међутим, кад се то дете роди, постаје једно стварно дете, тада се често догађа да оно не одговара нашој „фантазматичној колевци”. Онда оно порасте, а ми све више завољевамо то што је у нашем наручју, и полако та „фантазматична колевка” усахне. Међутим, не бива то увек.
Егоцентрично настројени људи су стално незадовољни, јер то дете које расте не личи на оно што би они хтели. Проблем „фантазматичне колевке” и реалитета је основни извор конфликата између родитеља и деце. Говорити о пренаталном времену је зато врло важно јер ми, на основу података о развоју детета, треба да развијемо наша понашања, да организујемо и живот мајке у односу на дете. Важан је глас, спољни свет, свађе у кући, љубав укућана, мажење детета. Дете чим се роди, препознаје глас мајке. У руралним условима, раније су били врло занимљиви обичаји, као да су знали неуропсихологију развојног доба. У једном племену у Африци, пред трудницом се не сме свађати. Јер, кажу, кад се крене у свађу, „то уђе унутра и вади очи детету”. Нису знали неуропсихологију, али су знали да жена треба да живи у лепој атмосфери у својој трудноћи.
Каква треба да буде припрема будућих родитеља?
– У нашем времену је све постало некако вештачко и стално се траже неки научни модели понашања, што је немогуће.
Научних модела понашања нема, ни васпитања научног нема. За мајку, родитеља уопште, важно је да зна нешто више о себи и својој нарави. Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: „Како да васпитамо своју децу и млађе генерације?”, он је рекао: „Васпитајте прво себе. Онда ће вам само доћи како да васпитате своју децу, младе генерације”. „А какво образовање да им дамо?” Каже: „Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како да образујете своју децу”. Дакле, проблем је како да разумемо наше дете. И како да се разумемо са нашим супругом, са околином у којој живимо. То је исти проблем, само су различите нијансе. То „како се разумети” је пут како да мајка ради на себи.
Како се успоставља природан однос и разумевање детета?
– Постоје разговори. Разговарамо да бисмо нешто сазнали, а не да бисмо некоме наметнули своју мудрост. Разговарамо да бисмо нешто чули и да бисмо направили равнотежу између наших хоризоната и посматрања света тог другога са којим разговарамо. Јер, разумевање је постало из љубави. Без разумевања нема љубави. Дете пуно тога разуме кад ми њега разумемо. Ту почиње његово осећање љубави према нама. Није природно да се тата и мама праве другови својој деци. Дете има потребу да има другове, с њима хоће да се ваља по патосу, да игра фудбал. Има потребу и да има учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете има потребу да има ауторитет. Не ауторитет камџије и шамара, него ауторитет часног и естетског понашања. Бити природан значи: трудити се да се понашаш што ближе спрези односа часног и естетског.разумевање
1 2 3