Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”.
Profesor Svetomir Bojanin se bavio socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje. Uveo je na Beogradski univerzitet Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga „Gordijev čvor mladosti”, „Pod drvetom saznanja dobra i zla”, „Škola kao bolest” i „Tajna škole”.
Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?
– Prenatalno doba je vrlo značajno za naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana „fantazmatična kolevka”. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj „fantazmatičnoj kolevci”. Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako ta „fantazmatična kolevka” usahne. Međutim, ne biva to uvek.
Egocentrično nastrojeni ljudi su stalno nezadovoljni, jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli. Problem „fantazmatične kolevke” i realiteta je osnovni izvor konflikata između roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja, da organizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet, svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i vadi oči detetu”. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.
Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?
– U našem vremenu je sve postalo nekako veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće.
Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema. Za majku, roditelja uopšte, važno je da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su različite nijanse. To „kako se razumeti” je put kako da majka radi na sebi.
Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?
– Postoje razgovori. Razgovaramo da bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost. Razgovaramo da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja. Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i estetskog.razumevanje
1 2 3