Јутрос је дан почео са „нећу”. Има 4 године, огромно срце и (као и већина деце) невероватан таленат да „занећа” онда кад највише журимо.
– Нећуууу да устанем!
– Нећууу да се обучем!
– Нећуууу ту мајицу!
– Где су чарапе са Елсом и Аном? Нећу те! Те су ми ружне!
Већ негде после трећег нећу, док ме млађе дете вуче за ногу да га узмем, стрпљење почиње да ме издаје.
Моје велико дете у вртић иде после доручка. Да бисмо што више времена провели заједно, креће око 8:30, тата је оставља и одлази на посао. Мама ради од куће и чува бату. Много више ово друго.
Али тог јутра, све је било теже него обично. И баш кад таква јутра наиђу, станем на тренутак, размислим, и схватим колико смо срећни што је у тој лутрији коју играш и да ниси свестан, неко тамо извукао наше бројеве онда када требало и што смо добили васпитачице какве се само могу пожелети. Знам да није битно да ли сам дете послала лепо расположено или љуто, наспавано или после ноћи пуне буђења, оне ће је сачекати са осмехом и све ће бити у реду.
Драге васпитачице, можда нисте тога свесне, али ничим се не може платити тај осећај кад своје дете шаљете неком ко ће га дочекати увек с љубављу и разумевањем. Неком ко није поборник чврсте дисциплине, већ васпитавања уз лепу реч, разговор, осмех.
И непроцењиво је то кад:
- првих дана њеног привикавања сваког дана добијете поруку у којој пише: „Ања је добра, игра се, не брините.”
- њене васпитачице примете сваку промену и на то вам скрену пажњу
- добијете поруку са њеним сликама како се у вртићу игра темперама, иако је то данима одбијала
- она не дозвољава да јој расплетем косу увече јер јој је Милица направила ту фризуру
- не жели да јој направим фризуру ујутру, јер Јеца то зна боље
- дође кући и данима гаси светла и штеди воду, да се не разболи планета
- одемо да посетимо ветропарк у близини бабине куће, а она непрестано понавља како би се само Јеца одушевила да види ветрењаче.
Толико је још ствари које раде васпитачице, а ми их узимамо здраво за готово. Jедном приликом сам дошла по ћерку и она ми је, као и обично, потрчала у загрљај. Док сам разменила пар речи са васпитачицом, она је краичком ока погледала моју ћерку и упитала је: „Мила, шта ти је?”. Мени није изгледала необично. На путу до куће све је било у реду, а сат времена касније почела је да је ломи температура. Боже, помислила сам, да ли оне свако дете толико добро упознају, да понекад боље од маме осете да нешто није у реду? Да ли сам се сетила да, у било којој од тих ситуација, ипак кажем – хвала?
Хвала што сваког дана бринете о мом детету.
Хвала што ми увек искрено кажете када нешто није у реду.
Хвала што моје дете зна десетине песмица, иако ја немам времена да га томе научим.
Хвала што сте, ко зна колико пута, оставили своју болесну децу на чување бакама и декама, да бисте чували моје дете.
Хвала што моје дете у вртић одлази са осмехом.
Хвала што не бринем ако не стигнем да је изведем мало напоље, знам да сте ви то урадиле за мене.
За све нежне погледе, за свако миловање онда кад им треба а мама није ту, али и за сваку научену вештину, за осећај одговорности и другарске оданости које нашој деци предано усађују, свим васпитачицама које су се у овом тексту пронашле – ХВАЛА!
А. Ц.
Посвећено Јеци и Милици из вртића „1001 радост” у Београду