Malopre sam se posvađala sa svojim suprugom; zašto? Zato što je na televiziji krenulo neko kolce, moje dete je oduševljeno krenulo da skakuće, pa sam se ja uhvatila u kolo s njim. Šta je moj suprug uradio? Snimio je našu đusku, ali je na snimku moja glava – isečena. Dakle, na snimku se vidi samo moje telo! Onda je krenula lavina i napad na njega zbog svih momenata koje nikada nije ni pokušao da uhvati.
Ja fotografije sa svojim sinom kada je bio malena bebuška, i nemam. Imam neke glupe selfije, ali to nije to, tu se ne vidi koliko je bio mrvast u odnosu na mene. Selfi fotografisanje i ne volim toliko, više volim kada je fotografija iz normalnog ugla.
Moj suprug, naravno, ima tonu fotografija sa našim detetom, iz zvakog njegovog uzrasta. Za veći deo njih nije bio ni svestan u trenutku kada su nastale, i ispale su prelepe. Spontano je najlepše.
Zašto se nikada nisi setio da nas fotografišeš? Vidiš da je trenutak, i to uradiš? Zašto je to toliko teško?
Kada bih napravila dva foldera na računaru, i u jedan ubacila fotografije deteta sa mojim suprugom, a drugi sa mnom, pogodite ko bi „pobedio“?
Pogodite ko bi imao više uhvaćenih prelepih, a spontanih trenutaka, jer se ono drugo u tom trenutku setilo da otvori kameru na telefonu?
Pogodite ko ne bi imao ni dve lepe fotografije da nema zaovu fotografa? Šta ćemo sa vama koje nemate zaovu koja ima profi kameru, da vas povremeno foto sešnuje?
Stoga, muževi, slobodno se nekad latite kamere i fotografišite svoje žene sa decom. Vas možda to „smara“, ali nama znači. To je uspomena. Svaki dan su sve veći, i nikada više neće biti mali kao prethodnog dana. Bilo bi lepo makar imati uspomenu na to, zar ne?
Izvor: Nemajka