Драги моји просветни радници (част изузецима), мој сан је да радим у школи, да помогнем младим људима да обликују свој карактер и добро трасирају свој темперамент. Да будем први помоћни тренер родитеља, мада су они посебна тема, за неки други пут.
Све више читам и слушам о вршњачком насиљу, о незаинтересованости учитеља, наставника и професора. Гледам како ви, који живите мој сан, уништавате ту професију. Понашате се као мануелни радници на траци, без трунке индивидуалног приступа било коме. Кривите систем, родитеље и децу, и донекле сте у праву, али ви сте систем, а од свега набројаног деца су најмање крива. Ви обликујете њих, а не они вас, они вас опонашају. А ви? Све сте свели на форму и упорно губите на суштини. Читам пре неки дан – никад више одликаша – додала бих – никад више вршњачког насиља, површног знања и петица датих линијом мањег отпора. Ви сте угрожени законом, родитељи ће да се буне, деца да се жале – „Нема везе, сине, добро је то, седи 5“. Свели сте знање на пет бројки, а деца о животу појма немају. Школе се декларишу као образовно-васпитне установе. Где се изгубио васпитни моменат? Ви их учите да постану послушно стадо слепог чобанина, без свог става, мишљења и храбрости да стану иза истог.
Учите их српски језик, матерњи. Силна граматичка правила, правопис, књижевност – ова књига мора да се прочита до тад. Јесте ли им објаснили да није лепо да псују на том језику? Јесте ли икада причали са њима да су жаргони и сленгови потпуно у реду до одређене мере? Јесте ли дали предлог да сами одаберу књигу, да вам је интерпретирају и објасне зашто им се баш она допала? Вероватно не јер преписујете исте анализе текстова које сте написали као припрему за свој први час у животу на ту тему. Како они да раде на себи када Ви не радите на својим предавањима? Јесте ли им икада рекли да треба да персирају са једнаким поштовањем и Вама, и теткицама, и домару и директору? Објасните им и кад се ћути и зашто. Да постоји више врста ћутања – емпатично, паметно, када их неко грди, а знају да су криви? Подсетите их на четири чаробне речи, сваки дан их подсећајте на њих – својим примером у односу са околином. Језик није скуп правила и десетак интерпретација школске лектире.
Они се туку на одмору, а ви их на трећем часу учите разломке. Половина је мања од целог. Када поделите нешто остаје вам упола мање.
Реците им да када поделе љубав и поштовање добију два пута више.
Објасните им како да се понашају када наиђу на људе код којих 2 и 2 нису 4, него 5 или 3, у зависности шта им је потребно.
Нека броје до 10, до 100, до 1000 када се разбесне. У том тренутку себи одузимају те секунде живота, а разлика је опет позитивна.
Замислите неког ко завршава енглески језик и после одбране дипломског неко га пита шта је лимес. Тежи нечему, а никада не стиже – то је оно што не треба да дозволе себи у животу. Учите их да теже и досегну свој сан. Примените све операције и све лекције на такав начин да их никада не забораве.
Ја сам увек волела биологију и сада доста знам, али има оних који знају само дефиницу ћелије. Реците им да није добро да постану паразити, ни својих родитеља ни свог друштва, али да је подједнако лоше да из било ког разлога трпе исте. Како да поступе када наиђу на дебелокожце у људском облику? Биће таквих, и сами знате. Како да се не оклизну на слуз поданика дебелокожаца коју ће им намерно остављати на путу? Шта да раде са моралним амебама у свом окружењу? Анатомија је нешто ефектнија јер упознају себе. Одлично је да знају како функционише који део њиховог тела и детаљан састав секундарне мокраће, мада знате да ће то знање трајати једно полугодиште. Још боље је да знају да су неопходни превентивни прегледи да би све радило као што пише у књизи. Кад их ништа не боли да оду код лекара иако знају ће да чекају цео дан – стрпљен спашен. Екологија буквално значи да се у дворишту после одмора не нађе ниједан папир ван канте за смеће. Поведите их да чисте око реке, објасните им зашто је то битно.
Свет око нас није кружење воде у природи. То можете да им објасните са чашом воде и једном мало јачом лампом. Свет око нас је друштво које нас окружује. Није срамота немати. Срамота је задиркивати некога зато што нема. Срамота је малтретирати некога зато што нема. Свет око нас за њих саме је бумеранг. То је без грешке Њутнов закон акције и реакције. Шта сте дали то ће да вам се врати. Ако ниста платили на мосту, платићете на ћуприји. Етика је битна, али примењена. Бити добар човек кошта тачно 0 динара, али опет није јефтино.
Врло је битно да знају да је погрешан став бољи од тога да немају став. Ако им је нешто познато, став је императив. Павлака може да буде неутрална, човек не може никако. Научите их да ће постати робови ако дозволе себи да се продају и да ће им живот само постати скупљи. Ако почну да купују основна људска права, ти други ће наставити да их продају и у једном тренутку ће толико да поскупе да ће се лечити СМС порукама. Кажите им да није лепо да се продају, да ће да их уцене, а да поштен и исправан човек не може да буде уцењен. Није добро да образ кошта један сендвич недељно, месечно, зависно од периода године.
Када будете причали о хемији, на оном часу када на ред стигну радиоактивни елементи, објасните нашој деци да су нас неке чике 78 дана и ноћи гађали осиромашеним уранијумом и да је његов период полураспадања 4,46 милијарди година. Нагласите да су ту акцију назвали Милосрдни анђео. Нека деца заузму став. Напомените им да неки људи сматрају да треба да се придружимо чикама које су то радиле. И ја сматрам да је у реду да се придружимо, али када прође период полураспадања осиромашеног уранијума. Треба да знају и последице. Довели су нас до епидемије малигних болести и о томе ћуте. Питајте их шта они мисле, зашто се ћути.
Нека уче историју како би знали будућност. Овај народ је луд и храбар. 21. век је, убаците им у та предавања неке снимке. Рецимо концерте на мосту за време бомбардобања као психолошки не тако лако објашњив феномен.
Научите их да раде посао који воле. Да се боре да раде само тај посао. Да ће пут бити трновит. Да нико не каже да ће бити лако, и да не треба да буде лако, али да ће вредети. Замислите овај свет када би на пола сата свако радио оно што највише воли. Учите их да бирају посао који воле, а не онај који доноси паре. Ако буду радили из љубави, радиће најбоље, а то доноси новац. Кад смо код професија, кажите будућим докторима да је Хипократ давно преминуо. Да се заклињу себи и да третирају своје будуће пацијенте онако како би желели да неко третира људе који они воле. Замислите да се то деси сада у нашем здравству? Хорор.
Објасните им то да милијарде могу да нестану преко ноћи и да се опет нађу на нули са животним сапутником ког су претходно изабрали. Нека то буде критеријум при одабиру. Нека замисле себе и партнера као врло имућне људе – имају све што пожеле, стекли су и заједно су више година или више десетина година. Бум трас, све нестаје и остају у собичку са једном кашиком, шерпом и том особом. Крећу од нуле. Шта ћете у том тренутку ако сте особу бирали из било ког интереса, а не из љубави? Кажите девојчицама да се не заљубљују у новац, кола, сигурност и виле него у очи, глас, шаке, стисак. Дечаци, те лепотице од синоћ неће по кући да шетају у штиклама, мини сукњама и са вештаким трепавицама. Заволите људе. Заволите особу. И најбитније, заволите њене мане.
Лепо је да буду захвални. То је особина великих људи. Треба да се захвале за оно што већ имају и за оно што некада добију преко. Немојте им усађивати мисао – “Ћути, добро је, ниси гладан, жедан, го, бос и имаш где да спаваш“. Не учите их да су основне људске потребе оно што је доста. Немојте да мисле да је одлазак у биоскоп, на базен или позориште луксуз. Није луксуз обрадовати мајку поклоном када то пожелите. Није луксуз да одете на море или планину. Залудели су нас реченицама: „Ма само кад није горе и пусти будалу, ми ту ништа не можемо. Научите их да они могу све.”
Реците им да је изгубљено оно чега се сами одрекну. Да када се једна врата затворе, нека друга се отворе. Када буду чинили да се све руши, нека знају да Бог све слаже на своје место. Једнога дана ће им бити жао зато што нешто нису покушали, а не зато што су погрешили. Научите их да воле и верују као да их нико никада није повредио и изневерио. Научите их да се смеју. Много да се смеју. Да буду подршка, ослонац. Објасните им да су сузе и грешке потпуно у реду. Учите их тим давно заборављеним особинама да направите генерације добрих људи. Изградите срећне и истински добре људе.
Запамтите једну ствар – терате рибу, дабра, жабу, зеца, змију, мајмуна, голуба, јегуљу и паука да пливају у истим условима, па да трче у истим условима, да се пењу на дрво у истим условима, да скачу, роне и трче. И говорите им како нису довољно добри. Таман заблистају, ви им дате дисциплину која је готово немогућа за њих. Они се труде и онда се повреде па више не могу да раде добро ни оно што су знали перфектно. И шта буде? Најбоље прође љигава, просечна јегуља.
Драги моји просветни радници, овај текст може да увреди само оне који су се у њему пронашли. Ако се се увредили, драго ми је да имате самосвести да се препознате, за Вас има још наде. Ви, „част изузецима“, браво! Ви сте ти због којих желим да радим тај посао и наставите да стварате добре и срећне људе.
Аутор: Кристина Вукомановић