Узмимо једну слику из обичног живота.
Дошли сте у ресторан и у супи пронашли мушицу. Зовете конобара, али је он не види. Зовете шефа, али он каже, све тањире смо проверили, само овај нисмо, не знамо како нам је промакло, а можда сте је и сами убацили. Народ около се заинтересује. Почне да загледа у своје тањире. Неко се сети како је у претходном периоду и сам виђао неке прљавштине, али је ћутао да не квари атмосферу. Ви позовете инспекцију. Конобари и шеф су сада већ видно бесни, па вас оптужују за намерно изазивање панике и злу намеру, а један део гостију се прикључи томе јер им кварите поподне. Кад покушате објаснити како је хигијена у ресторану интерес свих, они вам узврате да сте сноб јер су мушице део нашег фолклора. Револтирано крећете напоље, али шеф тражи да платите јело које нисте ни пипнули. Морате. Ресторан не може да губи због нечијег хира.
Тако је и школа ћутала да не квари Потемкинова села друштва у коме постоји. Ћутала и гушила сваки дисонантни гласић. На стручне анализе и конкретне показатеље се није много обазирала. Битна јој је била само масовност учешћа. Спремно је прихватала и пеглала све увреде. Покупила чауре после масакра. Распуштала се и окупљала по декрету. Подизала измакнуте столице, враћала измештене вилице, предавала лекције за које није сигурна чему служе.
А онда је више тона бетона пало по свему и школа је одбила да гута прашину која се дигла. Стала је и тражила одговорност. Чекала, освртала се, али је од горе добила само пацке, а од осталих тапшање по рамену уз захтев да не сме попустити, не сме измаћи руке испод штапа.
Неке школе почињу да раде. Друштво се мало умирило. Опрашта наставницима политички излет. Опрашта им и повратак са излета. Друштво разуме. Јер… деца имају часове, не блуде по кући, не базају по улици… имају будућност… стићи ће на матуру.
Друштво је опет прихватило школу као привид. Послало децу, не размишљајући и не удубљујући се у очито. Спремно је да жртвује исту ту своју децу јер није способно за било какву критичку акцију. Пристало је да не таласа јер му је извесност долазећег јуна битнија од будућности. Зато жмури на опсену у којој школа сада ради, на притиске да се часови надокнаде иако је то немогуће, на захтеве да се градиво поуписује, на бесмисленост облика који су за то прописани. Оне који одбијају да то учине, види као обесне који деци одузимају будућност. Јер овде никога не интересује, заправо, шта та деца знају. Не интересује их квалитет тог образовања. Ћутањем, а ћутање је пристајање, у томе су се сложили и родитељи, и синдикати, и силни заводи за унапређења васпитања, и све оно што у називу носи наговештај образовања. Школа је постала само проценат у извештајима информативе. Они треба да известе забринуто грађанство колико је школа у редовном раду. Суштина тог редовног рада се не разматра. Јер их не интересује. Окупирани су другим важнијим проблемима. Деца нека сачекају.
Од наставника се тражи да ишпартају рубрике по налозима са врха. И поједу мушицу са почетка приче. Све друго ће се некако решити.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца