Када деци читамо књигу – без обзира на то да ли је реч о роману, збирки прича или песама – обично обратимо пажњу на аутора. Ипак, неоправдано и неправедно заборављамо заслугe илустратора за дечје уживање у поезији и причи. Они су спона између текста и детета. Они својом маштом оживљавају причу, ликове и догађаје уводећи дете у тај магични свет поезије и приче на најлепши могући начин. Можемо чак слободно рећи да од илустратора много зависи и љубав коју деца развијају према књизи. Зато је ред да ту неправду исправимо и да једнаку пажњу посветимо писцима и онима који њихове приче оживљавају – илустраторима.
Почећемо од Душана Павлића, једног од (наших) најбољих дечјих илустратора, који у својим витринама има толико награда и признања да вероватно ни сам не би знао све да их поброји. До Душана Павлића одвеле су нас Стилске игре, о којима смо већ писали. Књига заиста посебна, која басну Гавран и лисица доноси на стотине нових начина, помажући наставницима и родитељима да на једном примеру детету представе готово све књижевне врсте нашег језика.
Стилске игре су због своје специфичности, маштовитости и необичности побрале симпатије многих, а тандем Симеон Маринковић (писац) и Душан Павлић одрадио је маестралан посао. И резултати нису изостали. Можете их погледати на изложби која ће се одржати од 28. марта до 19. априла у Галерији Атријум Библиотеке града Београда (Кнез Михаилова 56).
Колико је било тешко бити маштовит и другачији више стотина пута на исту тему? У Стилским играма вам је то и те како пошло за руком.
– Илустровању Стилских игара пришао сам на потпуно другачији начин од уобичајеног почетка рада на илустрацијама. Пробао сам да једноставно пренесем емоцију и слику које су се у мени јављале после прочитаног текста. Ликови, тонови и драматизација ређали су се сами како сам даље одмицао кроз књигу. Опуштено сам летео кроз текстове и доживео илустровање ових књига као игру.
За илустрације у овим књигама добили сте бројна признања и позитивне критике. Колики рад стоји иза тога и да ли прижељкујете наставак?
– Иза тога стоје предан и свакодневни рад и, наравно, много љубави. Један мексички илустратор је пре неколико месеци оставио коментар испод моје илустрације на интернету: Чиста љубав. Дивно је када неко тако сагледава мој рад. Не верујем да ћемо радити наставак Стилских игара, али ће наставка сарадње са Симеоном Маринковићем сигурно бити у неким другим књигама.
Када писац ствара, то је најчешће резултат тренутне инспирације, а теме му углавном нису задате, већ их сам себи задаје. Илустратор има тежи посао – да испрати, оживи и дочара оно што је писац хтео да каже. Да ли је тешко на овај начин стварати, кад је оно што радите заправо већ неко други усмерио?
– Да, потребно је пронаћи начин на који се може паралелно градити сопствени свет уз дати текст. Сам текст илустратору омогућава већу или мању слободу. Напомене уредника и очекивања самог издавача често су чиниоци који одређују ликовни рад на књизи. Ипак, илустраторова машта и идеје некад су непредвидљиве. Идеје и цртежи могу да процветају и уз наизглед неинспиративан текст и могу много да допринесу атрактивности књиге. Опет, не сме се заборавити да постоје уметници који су у ствари једини аутори књиге. Они смишљају текст, развијају га, а у исто време књигу илуструју и графички обликују. Пре две године и сам сам добио прилику да у Креативном центру реализујем идеју за серију књига за децу под називом КО? ШТА? ГДЕ? Управо смо завршили три нова наслова, а назире је још много њих.
Кажу да је најтеже од свега радити за децу. Важи ли то и у вашем послу? Шта вам је до сада био највећи изазов?
– Мислим да то није тежак посао, али јесте одговоран. Дечје књиге морају бити пажљиво илустроване и у складу са узрастом читалаца. Интересовања и дечја перцепција мењају се из године у годину. Трудим се да то увек имам на уму. Иначе, рад на дечјим књигама за мене је одувек најинспиративнији део рада на књизи. Дивно је када књига с ликом који сте ви ликовно креирали доживи много наставака и када баш он многима буде омиљен јунак уз кога стасавају. Пример је серијал Мала Ана аутора Симеона Маринковића – књиге о девојчици Ани које више од деценију прате малишане кроз њихово одрастање. Многи су баш уз њу научили да читају.
Да ли се сећате књига које сте у детињству читали и илустрација које их прате? Колико је то важно деци?
– Књига мог детињства јесте Јежева кућица Бранка Ћопића. Поред ње, ту су још и књиге које сам нон-стоп позајмљивао из библиотеке, док на крају моји родитељи нису то приметили и купили ми их – Још нам само але фале и Невидљива птица Љубивоја Ршумовића и Душана Петричића. Читање и листање књига веома су важни у детињству.
Свој таленат сте проследили даље, па је и ваш син показао дар и интерес за цртање. Имате ли неки савет за родитеље чија деца показују склоност ка овој врсти уметности?
– Таленат за цртање наследио сам од мајке. Док је она цртала архитектонске пројекте, седео сам покрај стола и цртао на рубовима тих великих папира своја бића. Од оца сам наследио љубав према књигама.
Сва деца су сигурно потенцијално талентована. Верујем у заиста једноставан рецепт. Дете треба да има мали сто и столицу, кутак где ће моћи да црта када то пожели. Нека на столу увек буде папира за цртање, бојица и фломастера. Дете ће део дана провести цртајући и то ће схватати као игру. Важно је и да буде окружено детаљима на које, нажалост, данас породице заборављају: књигама, сликовницама, стриповима… То је детету неопходно за инспирацију.
На крају, очекује нас изложба илустрација из књига Стилске игре. Шта ће посетиоци тачно бити у прилици да виде?
– Посетиоци ће видети избор од седамдесетак илустрација из две књиге Стилских игара, које су до сада добиле бројне награде у нашој земљи и региону. Моје колеге и ја желимо да ова изложба посети још неке библиотеке у Србији и суседним земљама.
Интервју водила А. Ц.