Kada deci čitamo knjigu – bez obzira na to da li je reč o romanu, zbirki priča ili pesama – obično obratimo pažnju na autora. Ipak, neopravdano i nepravedno zaboravljamo zasluge ilustratora za dečje uživanje u poeziji i priči. Oni su spona između teksta i deteta. Oni svojom maštom oživljavaju priču, likove i događaje uvodeći dete u taj magični svet poezije i priče na najlepši mogući način. Možemo čak slobodno reći da od ilustratora mnogo zavisi i ljubav koju deca razvijaju prema knjizi. Zato je red da tu nepravdu ispravimo i da jednaku pažnju posvetimo piscima i onima koji njihove priče oživljavaju – ilustratorima.
Počećemo od Dušana Pavlića, jednog od (naših) najboljih dečjih ilustratora, koji u svojim vitrinama ima toliko nagrada i priznanja da verovatno ni sam ne bi znao sve da ih pobroji. Do Dušana Pavlića odvele su nas Stilske igre, o kojima smo već pisali. Knjiga zaista posebna, koja basnu Gavran i lisica donosi na stotine novih načina, pomažući nastavnicima i roditeljima da na jednom primeru detetu predstave gotovo sve književne vrste našeg jezika.
Stilske igre su zbog svoje specifičnosti, maštovitosti i neobičnosti pobrale simpatije mnogih, a tandem Simeon Marinković (pisac) i Dušan Pavlić odradio je maestralan posao. I rezultati nisu izostali. Možete ih pogledati na izložbi koja će se održati od 28. marta do 19. aprila u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda (Knez Mihailova 56).
Koliko je bilo teško biti maštovit i drugačiji više stotina puta na istu temu? U Stilskim igrama vam je to i te kako pošlo za rukom.
– Ilustrovanju Stilskih igara prišao sam na potpuno drugačiji način od uobičajenog početka rada na ilustracijama. Probao sam da jednostavno prenesem emociju i sliku koje su se u meni javljale posle pročitanog teksta. Likovi, tonovi i dramatizacija ređali su se sami kako sam dalje odmicao kroz knjigu. Opušteno sam leteo kroz tekstove i doživeo ilustrovanje ovih knjiga kao igru.
Za ilustracije u ovim knjigama dobili ste brojna priznanja i pozitivne kritike. Koliki rad stoji iza toga i da li priželjkujete nastavak?
– Iza toga stoje predan i svakodnevni rad i, naravno, mnogo ljubavi. Jedan meksički ilustrator je pre nekoliko meseci ostavio komentar ispod moje ilustracije na internetu: Čista ljubav. Divno je kada neko tako sagledava moj rad. Ne verujem da ćemo raditi nastavak Stilskih igara, ali će nastavka saradnje sa Simeonom Marinkovićem sigurno biti u nekim drugim knjigama.
Kada pisac stvara, to je najčešće rezultat trenutne inspiracije, a teme mu uglavnom nisu zadate, već ih sam sebi zadaje. Ilustrator ima teži posao – da isprati, oživi i dočara ono što je pisac hteo da kaže. Da li je teško na ovaj način stvarati, kad je ono što radite zapravo već neko drugi usmerio?
– Da, potrebno je pronaći način na koji se može paralelno graditi sopstveni svet uz dati tekst. Sam tekst ilustratoru omogućava veću ili manju slobodu. Napomene urednika i očekivanja samog izdavača često su činioci koji određuju likovni rad na knjizi. Ipak, ilustratorova mašta i ideje nekad su nepredvidljive. Ideje i crteži mogu da procvetaju i uz naizgled neinspirativan tekst i mogu mnogo da doprinesu atraktivnosti knjige. Opet, ne sme se zaboraviti da postoje umetnici koji su u stvari jedini autori knjige. Oni smišljaju tekst, razvijaju ga, a u isto vreme knjigu ilustruju i grafički oblikuju. Pre dve godine i sam sam dobio priliku da u Kreativnom centru realizujem ideju za seriju knjiga za decu pod nazivom KO? ŠTA? GDE? Upravo smo završili tri nova naslova, a nazire je još mnogo njih.
Kažu da je najteže od svega raditi za decu. Važi li to i u vašem poslu? Šta vam je do sada bio najveći izazov?
– Mislim da to nije težak posao, ali jeste odgovoran. Dečje knjige moraju biti pažljivo ilustrovane i u skladu sa uzrastom čitalaca. Interesovanja i dečja percepcija menjaju se iz godine u godinu. Trudim se da to uvek imam na umu. Inače, rad na dečjim knjigama za mene je oduvek najinspirativniji deo rada na knjizi. Divno je kada knjiga s likom koji ste vi likovno kreirali doživi mnogo nastavaka i kada baš on mnogima bude omiljen junak uz koga stasavaju. Primer je serijal Mala Ana autora Simeona Marinkovića – knjige o devojčici Ani koje više od deceniju prate mališane kroz njihovo odrastanje. Mnogi su baš uz nju naučili da čitaju.
Da li se sećate knjiga koje ste u detinjstvu čitali i ilustracija koje ih prate? Koliko je to važno deci?
– Knjiga mog detinjstva jeste Ježeva kućica Branka Ćopića. Pored nje, tu su još i knjige koje sam non-stop pozajmljivao iz biblioteke, dok na kraju moji roditelji nisu to primetili i kupili mi ih – Još nam samo ale fale i Nevidljiva ptica Ljubivoja Ršumovića i Dušana Petričića. Čitanje i listanje knjiga veoma su važni u detinjstvu.
Svoj talenat ste prosledili dalje, pa je i vaš sin pokazao dar i interes za crtanje. Imate li neki savet za roditelje čija deca pokazuju sklonost ka ovoj vrsti umetnosti?
– Talenat za crtanje nasledio sam od majke. Dok je ona crtala arhitektonske projekte, sedeo sam pokraj stola i crtao na rubovima tih velikih papira svoja bića. Od oca sam nasledio ljubav prema knjigama.
Sva deca su sigurno potencijalno talentovana. Verujem u zaista jednostavan recept. Dete treba da ima mali sto i stolicu, kutak gde će moći da crta kada to poželi. Neka na stolu uvek bude papira za crtanje, bojica i flomastera. Dete će deo dana provesti crtajući i to će shvatati kao igru. Važno je i da bude okruženo detaljima na koje, nažalost, danas porodice zaboravljaju: knjigama, slikovnicama, stripovima… To je detetu neophodno za inspiraciju.
Na kraju, očekuje nas izložba ilustracija iz knjiga Stilske igre. Šta će posetioci tačno biti u prilici da vide?
– Posetioci će videti izbor od sedamdesetak ilustracija iz dve knjige Stilskih igara, koje su do sada dobile brojne nagrade u našoj zemlji i regionu. Moje kolege i ja želimo da ova izložba poseti još neke biblioteke u Srbiji i susednim zemljama.
Intervju vodila A. C.