Dva dramska teksta za mlađe osnovce

Priredbe kolažnog tipa teško je zamisliti bez igrokaza. Često su za dramatizaciju nekog teksta neophodni odgovarajući kostimi i rekviziti. Ponekad ih je vrlo teško obezbediti i njihova nabavka predstavlja problem kako učiteljima, tako i roditeljima dece koja glume. 

Činjenica je da su kostimirane predstave atraktivnije. S druge strane, kostimi mogu da budu prilično neudobni. Neretko se dešava da deca odbijaju da ih obuku jer misle da u njima deluju smešno. 

Vrlo je važno dozvoliti deci da i sama učestvuju u kreiranju malog pozorišnog komada. Njihova kreativnost zaslužuje slobodu i prostor.  Ukoliko njihovi predlozi budu prihvaćeni, samopouzdanje učesnika priredbe biće učvršćeno, a tekst oplemenjen. 

U nastavku su dva igrokaza koje sam napisala i izvela sa svojim đacima. Nadam se da će još nekom poslužiti!

KLIMA

LICA: LAZA i MAMA

Laza se vraća iz škole. Mama briše prašinu. 

LAZA: Zdravo, mama!

MAMA: Zdravo, sine… Kako je bilo u školi? Šta imate za domaći?

LAZA: Jaoooo, maaama… Uvek me isto pitaš kad dođem iz škole…    

MAMA: Pitam, naravno, jer me interesuje… Šta imate za domaći?

LAZA: Ma, ništa. Učitelj nam je rekao da pročitamo nešto o klimi.

MAMA: Pa, kako onda NIŠTA?! Znači… Za domaći imaš da pročitaš nešto o klimi.

LAZA:  Ma… Šta tu ima da se čita?! … Kad se zna… Klima leti hladi, zimi greje i troši mnogo struje…

MAMA: Lazooo?! Nije učitelj mislio na takvu klimu…

LAZA: Nego na kakvu?     

MAMA: Mislio je na temperaturu vazduha, padavine tokom godine…

LAZA: A?!!

MAMA: A-ha… Kada sam ja išla u školu, učila sam da kod nas vlada umereno-kontinentalna klima, da imamo četiri godišnja doba…

LAZA: A-ha… Pogrešno si učila… Vidiš da nema četiri godišnja doba… To ljudi stalno pričaju, a i tebe sam čuo nekoliko puta da to kažeš.          

MAMA: Istina… Nego, Lazo, jesi li gladan?

LAZA: Jesam! E-ee … TO me prvo pitaj!          

Z A V E S A    

DEČACI NE PLAČU

LICA: BOLE I IVA 

Bole, mlađi Ivin brat, ulazi u sobu. Za sobom vuče ranac. Vidno je neraspoložen. Ostavlja ranac pored stola. Sedne za sto. Gleda zamišljeno i tužno u jednu tačku. Počinje polako da mu se trese donja vilica i napravi izraz lica na kome se jasno vidi da će da zaplače. Stavlja kapuljaču preko glave i počinje da plače – prvo tiho, a onda sve glasnije i glasnije. U sobu dotrči Iva.

IVA (zabrinuto): Bole, šta ti je? (pokušava da mu skine kapuljaču duksa sa glave, ali on joj ne dozvoljava)                                       

BOLE (nabusito podiže glavu i skida kapuljaču): Ništa mi nije… Pusti me… Ostavi me na miru…

IVA: Kako ništa?! Pa, ne bi valjda plakao bez razloga?!

BOLE: Ne plačem… Beži, Iva… Pusti me… Ne volim da me niko vidi kad plačem…

IVA (kroz smeh): Da te vidi?!… Ali, Bole, ja sam te čula… Čula sam te iz druge sobe…

BOLE (trlja oči, ubeđuje je): Nisi me čula… Učinilo ti se…

IVA: Učinilo?! Ajde, sad me pogledaj… (pokazuje prstom između obrva)Tu me gledaj… Tu… tu… baš tu!

BOLE (skoči sa stolice, skine jaknu, baci je na pod, viče): Neću… Ostavi me na miru… Iva, odlazi već jednom!

IVA: Neću dok mi ne kažeš zašto plačeš.

BOLE: Ma… Ne plačem kad ti kažem….

IVA: Dobro… Onda mi kaži zašto ne plačeš.

BOLE: Ne plačem zato što dečaci ne plaču.

IVA: Dečaci ne plaču?! Ma, važi… Kad ti tako kažeš… A ko ti je rekao da dečaci ne plaču?

BOLE (nabraja): Rekao mi je tata, rekao mi je deda, ujak i rekao mi je danas Rale u školi…

IVA: Rale ti je rekao?! Zašto ti je rekao?

BOLE (smirenim, ali plačnim glasom): Video me je kako plačem jer se Maši sviđa onaj smotani Nemanja.

IVA: Eto… Sad si rekao da te je Rale video kako plačeš…

BOLE: Jeste… Video me je… Video… I zato sam plakao, a sada si me i ti videla. (uzima jaknu sa poda, ponovo sedne, stavlja kapuljaču preko glave i ponovo počne da plače. Iva sedne pored njega. Zagrli ga i blago tapše po ramenu. Drugu ruku stavlja na obraz, vrti glavom i ima izraz lica koji govori –  I, šta sad  da  radim?)

Z A V E S A             

Autor: Marina Raičević (igrokazi iz knjige „Osmeh nam lepo stoji“)