У пијачној атмосфери, на коју се свела прерасподела часова у васпитно-образовним установама, најпре страдају међуљудски односи.
По васпитно-образовним установама наше земље поносне тренутно се воде герилске битке за преживљавање десет хиљада просветних радника. То су пре свега технолошки вишкови, људи пред пензијом, просветари са непуном радном нормом и запослени на одређено време. Сви они трагају за пуним радним ангажманом унутар ултимат-фајт процеса прерасподеле годишњег фонда часова. То се у пракси (част изузецима) своди на ситуацију где једни (са више стажа) преузимају часове другима (са мање стажа), приликом чега ови други (са мање стажа) остају без једног дела норме или пак целог парчета.
Јурњаве по ходницима, конспиративни разговори у пола гласа, цимања директорских рукава постају део понижавајуће свакодневице у школама. Свако је у страху да у судијској надокнади не изгуби који проценат часова, истовремено настојећи да, попут Клинта Иствуда у оном шпагети-вестерну, намакне који проценат више. Помно се прелиставају спискови технолошких вишкова, позивају се школе у којима постоји потреба за кадровима и презентује им се, дрхтавим гласом очајника, молба за каквим-таквим ухлебљењем.
Неповољну ситуацију у којој расте малолетничко насиље, а опада проценат млађане читалачке публике, додатно компликује нови правилник о финансирању школа који без дела норме оставља педагоге и психологе (обашка библиотекаре), па ће многи од њих прећи у наставу и истиснути оне који се том проблематиком годинама баве. Стога није тешко претпоставити да у пијачној атмосфери, на коју се свела прерасподела часова у васпитно-образовним установама Србије, најпре страдају међуљудски односи. Цезарова тактика „подели па владај”, у комбинацији са рационалном небригом о квалитету наставе, у потпуности рађа плодове (гнева). Али шта да се ради, казаће немоћни али добронамерни министар Вербић – рационализација реже попут тестере и у складу са економском рачуницом не марећи много за квалитет образовања и васпитања, а још мање за квалитет међуљудских односа. Економија је то!
Узмимо као пример рационалне нерационалности грађанско васпитање (без сумње један од битнијих општеобразовних предмета), који је претворен у монету за поткусуривање. У преводу, ако некоме (било коме) зафали који час, може без проблема предавати грађанско васпитање. Ко при том шљиви квалитет наставе – важно је нарихтати неопходне проценте који значе пуну плату (умањену за 10 одсто).
Да је Фром којим случајем жив, вероватно би у свему овоме видео отуђење повезано с квантификацијом и апстракционизмом – основним цртама модерног капитализма. Човек постаје број или проценат, укратко роба која не доживљава себе као носиоца сопствених снага, већ као осиромашену ствар зависну од спољашњих сила.
На пример, у већ поменутом правилнику о финансирању васпитно-образовних установа каже се да школе које имају од 16 до 23 одељења могу да упосле једног психолога или једног педагога, дочим школе које имају од 24 до 30 одељења имају право на једног и по психолога, односно педагога. С друге стране, школе које имају од 32 до 47 одељења имају право на чак два и по радника у психолошко-педагошкој служби. Како год окренете испадне бар пола човека! Закључак је да рационална тестера баш реже – половећи при том просветаре на два дела! У хуманистичко-антрополошком смислу, разуме се.
Тако према владиној квантитативно-рационалној логици испада да просветни радник којем недостаје 35 одсто до пуне радне норме, представља ни мање ни више него 65 одсто човека. Е сад, није искључено да се можда управо у том остатку налази есенција просветног радника бесповратно отуђена од његове егзистенције – да парафразирамо Хегела и Маркса. Какво сад отуђење, поставиће питање наш Велики брат. Па то су само два и по просветара који се међусобно гложе за корицу хлеба насушног. Зар се то у напредном свету не назива здрава конкуренција? То гажење преко преполовљених људских бројева да би се стигло до крајњег циља?!
Борис Јашовић
Извор: Политика
По васпитно-образовним установама наше земље поносне тренутно се воде герилске битке за преживљавање десет хиљада просветних радника. То су пре свега технолошки вишкови, људи пред пензијом, просветари са непуном радном нормом и запослени на одређено време. Сви они трагају за пуним радним ангажманом унутар ултимат-фајт процеса прерасподеле годишњег фонда часова. То се у пракси (част изузецима) своди на ситуацију где једни (са више стажа) преузимају часове другима (са мање стажа), приликом чега ови други (са мање стажа) остају без једног дела норме или пак целог парчета.Јурњаве по ходницима, конспиративни разговори у пола гласа, цимања директорских рукава постају део понижавајуће свакодневице у школама. Свако је у страху да у судијској надокнади не изгуби који проценат часова, истовремено настојећи да, попут Клинта Иствуда у оном шпагети-вестерну, намакне који проценат више. Помно се прелиставају спискови технолошких вишкова, позивају се школе у којима постоји потреба за кадровима и презентује им се, дрхтавим гласом очајника, молба за каквим-таквим ухлебљењем.
Неповољну ситуацију у којој расте малолетничко насиље, а опада проценат млађане читалачке публике, додатно компликује нови правилник о финансирању школа који без дела норме оставља педагоге и психологе (обашка библиотекаре), па ће многи од њих прећи у наставу и истиснути оне који се том проблематиком годинама баве. Стога није тешко претпоставити да у пијачној атмосфери, на коју се свела прерасподела часова у васпитно-образовним установама Србије, најпре страдају међуљудски односи. Цезарова тактика „подели па владај”, у комбинацији са рационалном небригом о квалитету наставе, у потпуности рађа плодове (гнева). Али шта да се ради, казаће немоћни али добронамерни министар Вербић – рационализација реже попут тестере и у складу са економском рачуницом не марећи много за квалитет образовања и васпитања, а још мање за квалитет међуљудских односа. Економија је то!
Узмимо као пример рационалне нерационалности грађанско васпитање (без сумње један од битнијих општеобразовних предмета), који је претворен у монету за поткусуривање. У преводу, ако некоме (било коме) зафали који час, може без проблема предавати грађанско васпитање. Ко при том шљиви квалитет наставе – важно је нарихтати неопходне проценте који значе пуну плату (умањену за 10 одсто).
Да је Фром којим случајем жив, вероватно би у свему овоме видео отуђење повезано с квантификацијом и апстракционизмом – основним цртама модерног капитализма. Човек постаје број или проценат, укратко роба која не доживљава себе као носиоца сопствених снага, већ као осиромашену ствар зависну од спољашњих сила.
На пример, у већ поменутом правилнику о финансирању васпитно-образовних установа каже се да школе које имају од 16 до 23 одељења могу да упосле једног психолога или једног педагога, дочим школе које имају од 24 до 30 одељења имају право на једног и по психолога, односно педагога. С друге стране, школе које имају од 32 до 47 одељења имају право на чак два и по радника у психолошко-педагошкој служби. Како год окренете испадне бар пола човека! Закључак је да рационална тестера баш реже – половећи при том просветаре на два дела! У хуманистичко-антрополошком смислу, разуме се.
Тако према владиној квантитативно-рационалној логици испада да просветни радник којем недостаје 35 одсто до пуне радне норме, представља ни мање ни више него 65 одсто човека. Е сад, није искључено да се можда управо у том остатку налази есенција просветног радника бесповратно отуђена од његове егзистенције – да парафразирамо Хегела и Маркса. Какво сад отуђење, поставиће питање наш Велики брат. Па то су само два и по просветара који се међусобно гложе за корицу хлеба насушног. Зар се то у напредном свету не назива здрава конкуренција? То гажење преко преполовљених људских бројева да би се стигло до крајњег циља?!
Борис Јашовић
Извор: Политика