Sve češće vidim roditelje koji pate. Osećaju krivicu zbog nemogućnosti da postignu ono što misle da bi trebalo da urade jer stoji činjenica da imaju puno posla i drugih obaveza, mnoštvo pomodarski nametnutih dečjih vannastavnih i zabavnih aktivnosti. Kada razgovaramo, imaju gotovo identične govorne obrasce: “Ne želim da moje dete nešto propusti, napolju je haos i daću sve što imam i nemam da mu obezbedim sve što mogu!”. Oni podmeću svoja leđa nadajući se da će finansijski i organizaciono izdržati sve obaveze koje sami nameću sebi i svojoj deci.
Roditelji, na kraju, gotovo uvek gube trku sa vremenom i posle napornog dana, iznureni padaju bez energije. “Roditeljski dodatak”, kako moja komšinica koja radi u prodavnici pored kaže, koji joj roditelji traže sa poslednjom večernjom kupovinom zove se “Red Bul”, zapravo – dva “Red Bula”, da bi, kada deca spavaju mama i tata imali i malo vremena za sebe i setili se da postoji neki razlog zašto su hteli da uživaju u dvoje.
Strepnje koje imaju u vezi sa budućnošću i uspehom njihove dece se svakim danom ne umanjuju, nego rastu. Roditelji shvataju da su uhvaćeni u “trku pacova” i nemaju dovoljno energije da iz nje izađu kao pobednici, a što je još gore – imaju uverenje da iz nje ne mogu da izađu uopšte. Očaj. Katastrofa. Nemir. Svađe između supružnika.
Netrpeljivost prema infantilnim postupcima dece. Gubitak balansa i porodične ravnoteže.
Da li uviđate trend da roditelji kvalitet dečijeg života – ispunjenost – sve više procenjuju kroz prizmu zabave. Da li je detetu zabavno? Da li sam ja OK roditelj, ako je mom detetu dosadno?
Bio jednom jedan mladi princ koji je sa ocem krenuo u osvajanje nepoznate džungle. Otac ga je pustio da vodi čitavu četu vojske i da se probijaju kroz gusto rastinje prašume. Na kraju dana, dečak princ, sav zadovoljan, dođe ocu i ponosito mu reče:
“Vidiš šta je mladost! Moji ljudi i ja smo danas uradili više nego ti i tvoja četa za tri dana!”.
“Istina je”, odgovori stari kralj, “vi ste zaista mnogo šume iskrčili, ali smo moji ljudi i ja dalje odmakli – Pitaš se zašto, momče? Zato što ste ti i tvoji ljudi krčili pogrešnu šumu u krivom pravcu. Moji ljudi su odmorni i sutra će moći da rade ceo dan, a tvoji?”
Ova prašumska priča, oslikava razliku između efikasnosti i efektivnosti.
Većina nas danas želi da bude efikasan roditelj. Da stigne da odvede decu na engleski, nemački, balet džudo, da bude prisutan na javnom času najstarije ćerke, dok je istovremeno na razgovoru sa mlađom oko upisa u osnovnu školu, i paralelno čeka u redu za reprogram kreditnog zaduženja. U pričama po rođendanskim žurkama i slavama, roditelji prepričavaju svoje priče o uspesima kako postižu sve ili se žale kako ne postižu ništa. Očevi govore kako su moderni kentauri – pola ljudi pola automobili. Ali koliko je to efektivno? Koliko to zadovoljava osnovne principe – stubove uspešnog roditeljstva? Čekaj! Koji su to principi?
Dva osnovna principa uspešnog roditeljstva stara koliko i vreme – su zdrav i srećan roditelj i stvaranje zdravog, srećnog i samostalnog čoveka (deteta).
Pod zdravim roditeljem podrazumevam osobu koja je ne samo fizički zdrava i koja preventivno deluje u očuvanju svog fiziološkog zdravlja, nego i čoveka koji živi u izvesnoj ekologiji koja podrazumeva zadovoljavanje nekoliko potreba – ličnih, bračnih, porodičnih, društvenih i duhovnih. Realno, kada bismo procenjivali koliko mi i po kom redosledu zadovoljavamo ovih pet potreba – šta bismo dobili kao rezultat? Nažalost, videli bismo da dve bazične potrebe ličnu i duhovnu mi stavljamo na poslednje mesto. Mi sami sebe zapostavljamo, da bismo se orijentisali ka ispunjenju porodičnih potreba. Čovek postaje sužanj porodice zapostavljajući četiri jako bitna aspekta svoje sreće – što neminovno na kraju utiče i na fiziološko zdravlje.
Umesto da pazimo sebe kao stub porodice mi sečemo svoje korenje i time ugrožavamo ceo životni projekat.
Sa druge strane – zdravo, srećno i samostalno dete je dete koje ispunjava svoje razvojne zadatke i polako biva vođenju kao osamostaljivanju koje treba da kulminira odrastanjem rezervisanim za period između osamnaeste i dvadesetsedme godine.
Kljukamo decu „tuđom maštom“
Zamka postoji u tome što roditelji umesto da poslušaju savet mame orla koja svoje mladunce, kada im ojača kljun, kandže i krila, gurne iz gnezda, mi prezaštićivanjem svoje dece činimo da se psihološka “pupčana vrpca” ne preseče – nego da ojača. Tako kreiramo decu koja će sa metaforičkim pupčanikom u ruci ići okolo i tražiti sposobnjakoviće za koje će da se zakače (prijatelje, partnere, poslodavca, državu).
Razumete li da permanentnim kljukanjem dece “tuđom maštom” (crtanim filmovima, ilustrovanim knjigama, video tutorijalima), mi učimo decu da će se neko uvek pobrinuti za njihovu razonodu. Drugi će da smisle, maštaju, pa čak i da se igraju za njih (“rijaliti”). Mi ih učimo da očekuju da se njihovim usrećivanjem i strukturiranjem vremena bavi neko drugi. Kako onda da očekujemo da će se naša deca, u recimo školskom okruženju – “resetovati” i postati organizovana, odgovorna i samostalna?
Koliko god to zvučalo apokaliptično – mi popunjavajući dečiju razonodu pravimo temelje jedne prazne, kreativno-frigidne isfrustrirane generacije budućnosti. Tako, ne treba da nas začudi kada za 40ak godina budemo imali neempatične potomke koje nije briga za stare, za porodicu ili za bilo koga osim za sebe.
Rešenje je veoma jednostavno – vašoj deci mora da bude dosadno!
I roditelji čine porodicu, ne samo servis za potrebe dece
Vidite, mi roditelji, bi trebalo da shvatimo dve stvari. Prvo, da i roditelji čine porodicu, a ne servis za pravljenje novca i odvođenje i dovođenje dece na razne aktivnosti. Drugo, da je naš zadatak da deci obezbedimo da im redovno, svaki dan, u jednom ograničenom vremenskom periodu – bude dosadno! Da, napisao sam “zadatak”. Mi imamo obavezu da tokom dana, obezbedimo deci dosadu i to je stvar zbog koje će nam njihovi umovi, iako je to neprijatno, dugoročno biti jako zahvalni.
Šta je zapravo cilj dosade?
Cilj dosade kao vaspitnog instrumenta je razvoj radoznalosti! Cilj je da izgradimo posvećenost uma nekoj stvari ili procesu koja može da nas odvuče od neprijatnosti dosade. Dakle, ako hoćete radoznalu decu – pustite ih da malo sami koriste svoje vijuge. Manje im pokazujte filmove, a više im čitajte priče i pustite ih da samo slušajući vaš glas zamišljaju prizore koje opisujete. Manje ih zabavljajte, a više pustite da sami nađu način da se zabavljaju. Manje ih organizujte, a češće nađite način da ih navedete da sarađuju.
Moja žena Nataša i ja imamo četvoro dece. Probali smo ovaj model i mogu da kažem da je delotvoran i da funkcioniše. U početku se deca malo bune, naravno. Međutim, kada se to desi, kad GOD se to desi – vi im dajte neko kratkoročno neprijatno, a korisno zaduženje koje ne spada u njihov redovan delokrug poslova – tako veoma brzo nauče da nađu način da popune svoje vreme.
Piše: Igor Rakić, osnivač Škole intelektualnih veština