Boj se ovna, boj se… A kada ću živeti?
Moja majka je umela da kaže: “Sve mi lepo presedne”. E pa preselo mi. Ceo život grč! Boj se ovna, boj se… A kad ću živeti?! Znate kako kažu, đavo nas najlakše vara onom rečenicom: “Ima vremena.”
– Deca? Deca su ti najveći neprijatelji! Dobro, ne možda neprijatelji, ali samo sebe gledaju!
Četvrti dan u bolničkoj sobi sa četiri kreveta i jedna te ista “pesma”. Žena je gunđala, žvakala, solila, gorčila. Ama jednu lepu reč nije rekla! Nema hvala, nema molim, nema kako si. Deca su ovakva, sin je najgori, a tek snaja! Unučići nezahvalni! Podižeš ih od kila mesa, a oni tako meni!
Gledala je i čudila se. Sin je svakog dana dolazio u vreme posete, snaja je poznavala neku sestru na odeljenju, pa bi uspela da uđe i kad posete nisu dozvoljene. “Zdravo, samo da je vidim!” čulo bi se najpre u hodniku, a tek onda bi se pojavila mlada i lepa, brigom pritisnuta žena.
– Evo, kevo, donela sam ti banane.
– Šta će mi banane?
– Da pojedeš, da se osvežiš, da podeliš ovde sa ženama.
– Lepo bogami, strpali me u bolnicu pa mi donose banane!
Snaja ne bi ništa rekla. Danima ista pesma. Niko ne valja. Starost je zatvor. Život je muka. Dok je onaj moj bio živ, nije se smelo tako. Al’ kad ostariš, niko te ne gleda! Najbolje čovek da umre.
Kad je došla treća u sobu, ista kao što je i ona, u duetu su se žalile. Na komšiluk, na muževe, na žive i nežive, na posao nekad, na šefice što su im smanjivale platu, na sestre što su se bolje udale, a na decu najviše. Što “samo sebe gledaju”.
JE L’ SI IH TI ZATO RODILA?
Al’ tog četvrtog dana u bolničkoj sobi sa četiri kreveta, kad je došla četvrta žena, ta je pesma stala. Probala je ova prva isto: deca, ‘vako, deca, ‘nako. Starost, bolest, život je muka nasložena na muku.
– A deca! Čuvaš ih, neguješ, a kad ostariš, ne šljive te! Samo sebe i svoju porodicu gledaju!
– A kog treba da gledaju?
– Molim?
– Koga treba da gledaju nego svoju porodicu?
– Pa majku, oca, roditelje svoje!
– Tamo gde su odnosi zdravi, roditelji su porodica.
– Je l’ ova meni reče da sam ja nezdrava?! Kakvi odnosi? Sram te bilo!
– Kažem samo da decu ne rađamo da nas gledaju u starosti. Ne čuvamo ih mi sebe radi, već ih podižemo, za njih i to što Vi kažete, za njihovu porodicu. Mi treba da se potrudimo što duže da im poživimo. Da ih ne pomučimo. Da smo srećni što ih imamo. Oni treba da imaju svoje živote, a i mi svoje, a ne da smo sebični.
– Ko je sebičan? Šta da se potrudim?! Ja sam se dovoljno trudila! Kakav moj crni život?! Sve nesreća do nesreće! Sreća! Odakle meni sreća?
I onda se odjednom ućutala. Prestala je da se žali. U sobi je bilo tiho do prvog mraka. Posle večernje vizite, nisu uključile svetlo. Ležale su i ćutale.
Niz hodnik su se čuli užurbani koraci medicinskih sestara što dele terapiju i kikoću se. Negde oko ponoći, kad su se pogasila sva svetla, osetile su dim cigarete iz sestrinske sobe.
Onda je ona prva žena rekla:
– Ja nikad nisam zapalila cigaretu.
Ostale su je čule i promeškoljile se u krevetima, očekujući da ponovo počne da zanoveta. Kako se to u bolnici puši, kakve su to žene što puše, kako ona nikad ništa sirota nije pogrešno uradila.
– Bilo me sramota. Prvo od oca, posle od muža. Pa došla deca. Žena ne treba da puši.
Pa opet tajac.
– Al’ ‘ajde cigare. To možda stvarno ne treba! Nego… Je l’ znate da sam ja kod frizera išla jednom godišnje samo? I to baš ako mora. Niko mi nije branio, nego šta znam. Imaš žene, pa svilene čarape, haljine, banja. U moje vreme se na more išlo po mesec dana, a ja nikad nisam htela. Nisam smela. Gde ću ja na more, a kući svekrva da priča kako sam otišla da se okrećem gola po pesku, umesto da okrećem papriku za zimnicu? Ili Bože me oprosti, k’o moje koleginice što bi usred belog dana crven karmin nosile! Sve me je bilo ili sramota ili stra’! Nisam se smejala, da ne kažu kako se kliberim. Nisam se radovala, da me ne snađe neka muka. Moja majka je umela da kaže: “Sve mi lepo presedne”. E pa preselo mi. Ceo život grč!
– Boj se ovna, boj se… A kad ću živeti?! – čulo se iz četvrtog kreveta.
– E to! Ceo život preživljavanje. Životariš i onda…
– I onda se žališ na decu što bi da žive.
– Pa, bre, nije pošteno! Sve daš. a oni…
– Srećni? Pa zar ne treba tako?
– Pa ono jes.
– Kad bi samo čovek znao da ceni to što ima dok ga ima. Mladost, slobodan dan, muža dok je živ, čak i kad gunđa, decu kad su mali i vuku te za suknju dok pereš sudove. Da si zahvalan. Jer prođe. Sve prođe dok trepneš!
– Je l’ se sećate ono – uključila se treća – kad su deca mala, pa padnu, udare se, a mi ih tešimo, ‘de, ‘de, proći će? Tako se i ja osećam. Prođe bol, ali prođe i radost. Prođe život.
– Znate kako kažu, đavo nas najlakše vara onom rečenicom: “Ima vremena.” Ima vremena, završiću školu. Ima vremena, udaću se. Ima vremena, rodiću decu. Ima vremena, otići ću na more. Ima vremena, videću se sa prijateljima. Ima vremena, igraću se sa decom. Ima vremena, obići ću roditelje. Dan za danom, juri se, radi, žuri, ima vremena, ima vremena, a život prođe, melje nas svakodnevica i kolotečina, i onda jednog dana samo shvatiš – nema vremena.
– Šta ste se vas četiri razgalamile! Vreme je za spavanje, ‘ajde! – pojavila se sestra na vratima.
– Vreme je, vreme… Vreme.
Piše: Srbijanka Stanković
Izvor: Lolamagazin