Капор о очевима и мужевима некад и сад

29 јула, 2017

“Када би се ико усудио да пита једног предратног ћалета када ће да се врати, где је био, с ким је био и ко је све био тамо?

И најмања крпа и најситнији трговчић и најсиромашнији чиновник били су богови кад се врате својој кући. Седали су смркнуто за астал и чекали да им се првима сипа чорба. Сећате ли се како сте трчали да оцу развежете пертле? Када је спавао после ручка тишина се спуштала не само на целу кућу, него и на читав крај. Мува није смела да зазуји.

У то доба, чини се, у кућама није било свађа. Ако су се и свађали, родитељи су се свађали негде где ми то нисмо могли да чујемо. Само су мајчине црвене очи одавале да се нешто десило. Данас чак и недорасле девојчице пуше пред очевима, који им купују цигарете. Ми смо морали да сачекамо да постанемо своји људи, па да тек онда запалимо прву цигару пред ћалетом, пуни страха да нам не звекне шамарчину пред рођеном децом. Можете ли да замислите свог покојног деду како води љубав са баком и пита је: “Је ли ти било лепо?”

Господе: Да ли је баби било лепо? Баш га брига је ли јој било лепо или није! Баба после тога није писала психологу у редакцију женског листа, да се жали на деду. Како су се волели и где, то ће остати заувек мистерија. Вероватно, увек у дубокој тами, не гледајући се и не говорећи ништа. Љубав је била тајна…

Данас је свако свој психијатар…

Сви се психоанализирају. Па, ипак, чини се да су те жене биле много срећније него данашње. Њихови мужеви су их поштовали на неки посебан начин и плашили их се више но што смо слутили, а оне су се, мученице, трудиле да пред светом оставе утисак да се оне боје њих! То је била само маска, део вечите игре.

Кућа је била тврђава, а ми у њој смо били тим који је чувао своје мале тајне. У време глади, учили су нас, да кад идемо код добростојећих рођака у госте, одбијемо храну, ма колико је желели, и кажемо: “Хвала, не могу; баш смо и ми то имали данас за ручак!” Ђавола смо имали

Ћале… Како чудна, мекана реч у којој има заштите, строгости поштења и поштовања за стрпљиву упорност са којом су подносили своје судбине, не помишљајући никада да се жртвују за нас.

Занимљиво, никада нисмо били довољно добри својим очевима. Истина, волели су нас, али то нам никада нису показивали стидећи се, ваљда, претеране нежности, која им није доликовала. Тек када су отишли из наших живота, слушали смо од њихових пријатеља колико су нас хвалили по кафанама и парковима вероватно досађујући другима док су показивали новинске исечке са нашим успесима, које су носили уредно сложене у излизаним новчаницима.”

Момо Капор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама