Бој се овна, бој се… А када ћу живети?
Моја мајка је умела да каже: “Све ми лепо преседне”. Е па пресело ми. Цео живот грч! Бој се овна, бој се… А кад ћу живети?! Знате како кажу, ђаво нас најлакше вара оном реченицом: “Има времена.”
– Деца? Деца су ти највећи непријатељи! Добро, не можда непријатељи, али само себе гледају!
Четврти дан у болничкој соби са четири кревета и једна те иста “песма”. Жена је гунђала, жвакала, солила, горчила. Ама једну лепу реч није рекла! Нема хвала, нема молим, нема како си. Деца су оваква, син је најгори, а тек снаја! Унучићи незахвални! Подижеш их од кила меса, а они тако мени!
Гледала је и чудила се. Син је сваког дана долазио у време посете, снаја је познавала неку сестру на одељењу, па би успела да уђе и кад посете нису дозвољене. “Здраво, само да је видим!” чуло би се најпре у ходнику, а тек онда би се појавила млада и лепа, бригом притиснута жена.
– Ево, кево, донела сам ти банане.
– Шта ће ми банане?
– Да поједеш, да се освежиш, да поделиш овде са женама.
– Лепо богами, стрпали ме у болницу па ми доносе банане!
Снаја не би ништа рекла. Данима иста песма. Нико не ваља. Старост је затвор. Живот је мука. Док је онај мој био жив, није се смело тако. Ал’ кад остариш, нико те не гледа! Најбоље човек да умре.
Кад је дошла трећа у собу, иста као што је и она, у дуету су се жалиле. На комшилук, на мужеве, на живе и неживе, на посао некад, на шефице што су им смањивале плату, на сестре што су се боље удале, а на децу највише. Што “само себе гледају”.
ЈЕ Л’ СИ ИХ ТИ ЗАТО РОДИЛА?
Ал’ тог четвртог дана у болничкој соби са четири кревета, кад је дошла четврта жена, та је песма стала. Пробала је ова прва исто: деца, ‘вако, деца, ‘нако. Старост, болест, живот је мука насложена на муку.
– А деца! Чуваш их, негујеш, а кад остариш, не шљиве те! Само себе и своју породицу гледају!
– А ког треба да гледају?
– Молим?
– Кога треба да гледају него своју породицу?
– Па мајку, оца, родитеље своје!
– Тамо где су односи здрави, родитељи су породица.
– Је л’ ова мени рече да сам ја нездрава?! Какви односи? Срам те било!
– Кажем само да децу не рађамо да нас гледају у старости. Не чувамо их ми себе ради, већ их подижемо, за њих и то што Ви кажете, за њихову породицу. Ми треба да се потрудимо што дуже да им поживимо. Да их не помучимо. Да смо срећни што их имамо. Они треба да имају своје животе, а и ми своје, а не да смо себични.
– Ко је себичан? Шта да се потрудим?! Ја сам се довољно трудила! Какав мој црни живот?! Све несрећа до несреће! Срећа! Одакле мени срећа?
И онда се одједном ућутала. Престала је да се жали. У соби је било тихо до првог мрака. После вечерње визите, нису укључиле светло. Лежале су и ћутале.
Низ ходник су се чули ужурбани кораци медицинских сестара што деле терапију и кикоћу се. Негде око поноћи, кад су се погасила сва светла, осетиле су дим цигарете из сестринске собе.
Онда је она прва жена рекла:
– Ја никад нисам запалила цигарету.
Остале су је чуле и промешкољиле се у креветима, очекујући да поново почне да зановета. Како се то у болници пуши, какве су то жене што пуше, како она никад ништа сирота није погрешно урадила.
– Било ме срамота. Прво од оца, после од мужа. Па дошла деца. Жена не треба да пуши.
Па опет тајац.
– Ал’ ‘ајде цигаре. То можда стварно не треба! Него… Је л’ знате да сам ја код фризера ишла једном годишње само? И то баш ако мора. Нико ми није бранио, него шта знам. Имаш жене, па свилене чарапе, хаљине, бања. У моје време се на море ишло по месец дана, а ја никад нисам хтела. Нисам смела. Где ћу ја на море, а кући свекрва да прича како сам отишла да се окрећем гола по песку, уместо да окрећем паприку за зимницу? Или Боже ме опрости, к’о моје колегинице што би усред белог дана црвен кармин носиле! Све ме је било или срамота или стра’! Нисам се смејала, да не кажу како се клиберим. Нисам се радовала, да ме не снађе нека мука. Моја мајка је умела да каже: “Све ми лепо преседне”. Е па пресело ми. Цео живот грч!
– Бој се овна, бој се… А кад ћу живети?! – чуло се из четвртог кревета.
– Е то! Цео живот преживљавање. Животариш и онда…
– И онда се жалиш на децу што би да живе.
– Па, бре, није поштено! Све даш. а они…
– Срећни? Па зар не треба тако?
– Па оно јес.
– Кад би само човек знао да цени то што има док га има. Младост, слободан дан, мужа док је жив, чак и кад гунђа, децу кад су мали и вуку те за сукњу док переш судове. Да си захвалан. Јер прође. Све прође док трепнеш!
– Је л’ се сећате оно – укључила се трећа – кад су деца мала, па падну, ударе се, а ми их тешимо, ‘де, ‘де, проћи ће? Тако се и ја осећам. Прође бол, али прође и радост. Прође живот.
– Знате како кажу, ђаво нас најлакше вара оном реченицом: “Има времена.” Има времена, завршићу школу. Има времена, удаћу се. Има времена, родићу децу. Има времена, отићи ћу на море. Има времена, видећу се са пријатељима. Има времена, играћу се са децом. Има времена, обићи ћу родитеље. Дан за даном, јури се, ради, жури, има времена, има времена, а живот прође, меље нас свакодневица и колотечина, и онда једног дана само схватиш – нема времена.
– Шта сте се вас четири разгаламиле! Време је за спавање, ‘ајде! – појавила се сестра на вратима.
– Време је, време… Време.
Пише: Србијанка Станковић
Извор: Лоламагазин