Odmah da kažem, znam šta sledi nakon ovog što ću napisati. I spreman sam da izdržim napad jednog dela koleginica i kolega. Iznosim svoje mišljenje na koje imam pravo i tu se priča završava.
Čitam često zahteve mnogih prosvetnih radnika, mojih koleginica i kolega, koji bi malo-malo pa da idu na posao onlajn, što će reći da sede kod kuće zavaljeni u fotelje, dvosede, a neki bogami i u trosede, uz kaficu i cigaretu, čaj, grickalice i kolačiće i da tako zavaljeni, u prijatnoj atmosferi doma svog, obrazuju i vaspitavaju decu.
Ako je ovaj daljinski način rada uopšte imao nekog smisla u početku, kada se nije znalo šta nas je i otkud napalo, sada mi se čini da je to svakodnevno insistiranje od strane jednog dela prosvetnih radnika da se što pre uvede onlajn rad mnogo više rezultat želje da se neposredan rad u učionici zameni radom u mnogo komfornijim uslovima sopstvenog doma, nego istinske brige za zdravlje. Nekako je lakše, prijatnije, manje stresno, zar ne?
Evidentno je da je žal za tim načinom rada prosto nesnosan ovih dana, svrbi do neizdrža i neki jedva čekaju da se to ponovi pod parolom “živeo raspust usred školske godine”. Da se uopšte ovde ne raspravljamo i ne lažemo: znamo svi vrlo dobro na šta je ličio rad na daljinu, o tome nećemo. O tome kako deca doživljavaju onlajn rad, pogotovo nećemo, jer deca u ovom tekstu nisu u fokusu.
Svi prosvetni radnici se kunu u to kako su im deca najvažnija na svetu, tvrde da rade ovaj posao isključivo i jedino iz ljubavi prema deci, da su stoprocentno posvećeni samo deci i da sve podređuju interesima dece. Pa, ne bih rekao da je baš tako, bar ne kod svih prosvetnih radnika. Da je tako, ne bi bilo ovolikog zalaganja za rad na daljinu, bez ijednog valjanog razloga za takvim radom. Tome svakako doprinosi država koja prosvetu stalno drži na toj bezveznoj, beskrajno nelogičnoj kombinatorici u načinima realizacije nastave. Čas ćemo kombinovano, čas onlajn, čas ćemo svi u školu, čas nećemo, čas će u školu samo niži razredi, a viši će se deliti na pola, pa časovi preko kanala i platformi RTS-a i ostala čuda i čudesa. O ovim dvodnevnim, trodnevnim „spajanjima“ praznika sa vikendima i veštačko pravljenje mini-raspusta nastavnicima i đacima usred školske godine kad im vreme nije, neću ni da pričam. Oni služe jedino kao argument više narodu u priči o prosvetarima kao poslovičnim neradnicima kojima, ne da ne treba povećati plate, već treba smanjiti i ovo što imaju.
Pada mi na pamet, recimo, šta bi bilo kada bi po istoj analogiji policija (koja takođe u opisu svog posla mora dnevno da kontaktira veliki broj ljudi) radila onlajn. Sedi policajac kod kuće u svojoj fotelji i lovi virtuelno kriminalce, izdaje pasoše i lične karte, reguliše saobraćaj, vrši uvide i ostalo. I to sve zbog toga što je petoro kolega dobilo virus. Pa onda, recimo, sudije i sutkinje rade onlajn (da ne opisujem sada ovde njihove razne pretrese, suđenja, saslušanja i ostalo). A lekari, najveći heroji ovoga vremena? Zamislimo njihov rad na daljinu.
Ispada da niko iz ostalih društvenih slojeva, profesionalnih kategorija i potkategorija nije toliko zdravstveno ugrožen kao prosvetni radnici. Ali, realno najsnažniji doprinos ovom cirkusu daje nesebično i takozvani krizni štab koji je odavno prestao da bude ono što je trebalo da bude i pretvorio se u cirkus Letećih Špageti Monstruma.
Dakle, da rezimiramo: ko ovde najviše gubi? Po meni, oni za koje tvrdimo da su nam najbitniji u životu. Deca. Evo, već treća godina kako učimo decu kako ne treba da se radi u životu. I to je jedino čemu ih učimo. Ostalo nisu uspeli da savladaju, iz opravdanih razloga, naravno.
Nadoknadićemo tih nekoliko dana raspusta, je l‘ da? Koji će to biti po redu ove godine, mislim ovaj Sretenjski raspust? A posle njega ćemo još intenzivnije nastaviti sa zahtevima za rad od kuće, pa ako upali – super. I tako do juna. Do juna će valjda proći svima virus, a onda ide leto, veliki raspust. Veliki odmor, sunce, leto, more, a sve to džumle i te kako uništava omikron, deltu, alfu, betu (sada, čujem, čuveni dr Kon polako najavljuje novu, skroz nepoznatu modifikaciju omikrona, njegovu unapređenu verziju, tkzv. stelt-omikron).
Svi ovi sojevi proistekli iz onog pravirusa izašlog iz šišmiša kojeg je pojeo tamo neki nesrećni Kinez davno, pre skoro 3 godine, takođe će ići na dvomesečnu pauzu, raspust, odmor, kakogod, negde do septembra. A onda, evo njih sa novim imenima ponovo među nas, prosvetne radnike i učenike. Dokle tako, sam Bog zna, a kad smo mi u pitanju, mislim da ni Bog ne zna.
Da, možda ćemo drage kolege mi nadoknaditi tih nekoliko dana ili nedelja (više nije ni važno) neplaniranih raspusta. Ali, nećemo nadoknaditi izgubljene živote dece čija će osnovna škola proteći u znaku kovida u raznim varijantama. Najveći deo njih završiće osmi razred sa znanjem na nivou reprodukcije, uz minimalnu primenu, mislim na odlične i vrlodobre učenike, a manji deo završiće uspešno svoju osnovnu školu sa dobrim (retko dovoljnim) uspehom i znanjem koja nisu ni na nivou prepoznavanja. Kritičko rasuđivanje, logičko povezivanje činjenica i pojmova, samostalno zaključivanje, rešavanje problema na nivou stvaralačkog mišljenja? (ovo nije moja pamet, ovo je izvod iz Pravilnika o ocenjivanju). Ovo behu nekada odlični učenici. Toliko o tome koliko nama deca, učenici znače.
I završiću sa ovim: preležao sam nesreću zvanu kovid, ali i dalje čvrsto zastupam stav da je neposredan rad sa učenicima u školi sasvim prihvatljiv i da je sumanuto uvođenje onlajn nastave u škole. A nekada, nekada davno, kada nije bilo kovida, išli u školu i đaci i nastavnici sa sve prehladama, gripovima, temperaturama, sa kašljem ili bez kašlja, udisali isti vazduh, iste viruse, grlili se, ljubili se, pozdravljali se, delili hranu (po sistemu “daj jedan griz”, u srednjim školama bilo i onog “daj jedan dim”)… Nisu se odeljenja delila, nije bilo rada na daljinu, niko nikoga nije životno ugrožavao. Znalo se kada su raspusti i koliko dugo traju. Bilo nekad na Divljem Zapadu. Sada smo civilizacija i žao mi je što naša deca, deca naše dece i nadalje, po svoj prilici neće osetiti ništa od tog Divljeg Zapada.
I sve to, pomalo, i uz pomoć nas, prosvetnih radnika. Žao mi je, ako se neke kolege i koleginice nađu uvređenim zbog ovakvog mog stava (za mnoge je on verovatno skroz iščašen), ali činjenica je da takozvanu onlajn nastavu ne doživljavaju samo učenici kao raspust, ima i među prosvetnim radnicima onih koji nastavu na daljinu doživljavaju na identičan način kao i mnogi učenici.
Ja rekoh svoje.
Autor: Nebojša Aleksić, profesor nemačkog jezika