Филозофија нам помаже да постанемо експерти као – људска бића
Последњих недеља много се дробуљало о томе да у некаквом 21. столећу у Србији Информатика (и рачунарство) ипак није проглашена обавезним предметом од петог до осмог разреда основне школе.
Наиме, Национални просветни савет није прихватио овај предлог Радне групе Министарства просвете, а на Твитеру се поводом свега пожалио и министар Срђан Вербић. Али, јеретичка је чињеница да дечурлији и омладини та или таква информатика вероватно и није нарочито насушна. Јер са својим Фејсбуцима, Инстаграмима, Јутјубовима, и уопште кућним компјутерима и паметним телефонима, млади вероватно капирају информатику, информационе технологије и информационо друштво знатно боље него многи им професори информатике. И онако махом бивши наставници ОТО или ДСЗ и ОНО (нека не замере сјајни изузеци), а шперплоче и тестерице, те атомски слева и унутрашњи непријатељ што вреба, ипак нису нека компетенција за информацијске изазове данашњице. Наравно да не би било на одмет да младеж сазна и научи нешто о одистинском програмирању и побегне трбухом за Силицијумском долином уместо пуког конзументског лајкаштва селфија са напућеним уснама и шерологије псеудодуховитих садржаја по интернету. Али, неке друге ствари заправо много упадљивије недостају по нашим основним и средњим школама. А међу тим стварима изнад свега је – филозофија.
Да, филозофија. Замисао да нам треба више обавезних часова филозофије у образовању, а понајпре у основној школи, на први мах делује накарадно, блесаво и сумасишавше. Посебно када сваког Првог септембра колективно и медијски меримо тежину школске торбе у масовној паници и страху да нам деца случајно не искриве кичму и не „преуче“. Јер родитељи у свом животу и образовању вероватно нису ни отворили некакву Радну свеску, нити искористили угломер, па не капирају зашто би им и деца онда дотичне отварала и користила. Затим, и саме речи „филозофирати“, „филозоф“ и „филозофија“ у српском (и бугарском) језику имају једну негативну конотацију и везују се за непрактичне паметњаковиће и за мудросерију опште праксе. Док су ове речи у другим језицима релативно неутралне, строго техничке, и помало езотеричне, попут речи „епистемологија“, „геном“ или „преговарачко поглавље“. Што исто проговара социолингвистичке томове о томе зашто смо ту где јесмо. „Филозофија“ у свакодневној употреби може да значи и „идеју водиљу“ или „поглед на свет“ („Његова филозофија као фудбалског тренера је…“), али академска филозофија је нешто друго – дисциплина посвећена разјашњењу и анализи концепата и аргумената који су у вези са основним питањима света и живота. И ништа није важније за будуће благостање наше дечурлије и друштва од тога да клинци науче како да буду филозофи. Уместо да уче шта да мисле, треба да уче како да мисле.
И сад, овај нескромни наговор на филозофију не значи да тинејџери и тинејџерке набијени хормонима сада треба детаљно да разматрају Платонову теорију о формама, Кантов категорички императив или Сартрово биће и ништавило (за то нека их сачекају виши разреди гимназије). Могуће је тренирати филозофију и фискултурисати ум и без ових великана. Посебно када се образовање у доминантном социокултурном миљеу већ увелико доживљава једино као предигра за тржиште рада, односно за проналажење посла и некакву баналну „праксу“. Дакле, за чувено сипање у резервоар или за мазање на хлеб, као да су дизел гориво и мармелада најважнији на свету. А, иронично, филозофија јесте или може да буде турбо практична, као и да нас од основне школе врхунски припреми за сјајне каријере у бизнису, економији и предузетништву, језицима и уметности, психологији и праву, па и у информатици и рачунарству. Дакле, у најпопуларнијим занимањима и животним позивима у сезони пријемних испита на факултете. Према Монтењу, „филозофија је умеће које нас учи како да живимо, а пошто деца морају то да науче као и ми сами, зашто их не бисмо поучавали филозофији?“ Филозофију су студирали и Бил Клинтон и Вацлав Хавел, и Вуди Ален и Харисон Форд, као и Брус Ли и Мартин Лутер Кинг, па су направили нешто од себе и света.
Јер, децу је заправо у сваком проклетом разреду основне и средње школе неопходно и обавезно научити – размишљању и закључивању. Постављању питања и запитаности. Критичком мишљењу и креативности. А ово су згодне и незгодне стварчице које нам пре свега нуди филозофија. И које је апсолутно могуће прилагодити младим људима колико год животног стажа имали или не. Дођавола, и деца у вртићу са васпитачицама (могу да) расправљају о томе шта им је највреднија ствар на свету, шта (ни)је лепо, шта значи бити добар друг, у шта су (не)сигурни да постоји и да јесте, шта је праведно у жмуркама и на тобогану (а шта неправедно у поподневној дремци), да ли ваља делити бомбоне и чипс, да ли радити по свом или слушати родитеље и старије, те зашто свет, ужина, цртани филмови, кликери и Барбике, изгледају тако како изгледају. А све је то филозофија, која вештим питањима може заинтересовати ум, тренирати дух, и подстаћи радозналост.
На пример, у предшколском или у нижим разредима основне школе, могуће је попричати са децом о томе да ли је у основи свега вода или ваздух. За то нам не требају некакви Талес и Анаксимен – довољни су и магла и киша у дворишту, или кромпир и лонац са кључалом водом у кухињи. Уз помоћ комада пластелина, а заправо Парменида и Емпедокла, могуће је расправити о томе да ли је свет сачињен од једне те исте ствари, или је пак мешавина неколико различитих пластелинских штангли или елемената. Уз играчке корњаче и зеца (или лука и стреле), дакле Зенонових парадокса, можемо дебатовати постоји ли заиста кретање или јок. И без Декарта и Лока, али зато уз „сломљену“ сламку у чаши воде, можемо ангажовати младе умове питањима да ли понешто знају и пре него што су то научили, или ипак морају да то нешто прво виде, испипају и омиришу? Док се на часовима филозофије у вишим разредима основне школе већ нашироко и темељније може расправљати о добру и злу, о вештачкој интелигенцији, о животињама и животној средини, о историји, о богу, о правди, о насиљу, о уметности, о нашим разликама, о чулима и телима, о слободи и једнакости, о идејама, сумњи и границама људског сазнања, па и о тим компјутерима, технологијама и информацијском друштву, ако нас већ исти толико сврбе. Уосталом, како то да основци могу и морају да схвате Питагорину теорему, али не и Питагорино учење о селидби душе и о значају бројева за свемир и свет?
Наравно, много је расправа о томе шта деца и омладина „морају“ да науче и знају. И свако има свој став о томе, баш као и о одабиру министара за Владу Србије и фудбалера репрезентације за Светско првенство. Али остаје чињеница да изучавање филозофије храни сумњу и критичку оштрицу, кљука младе умове разумом, логиком, скепсом, интелектуалном и моралном храброшћу. Данашња омладина – као и, реално, свака омладина пре ове – одраста у једном растројеном, распарчаном и дехуманизујућем свету који је испуњен дилемама, парадоксима и бесмислом. И она то добро зна или осећа у мозгу и препонама. Отуд је од кључне важности постављати и питања шта је људска егзистенција, и како је издржати и поднети? У чему је тачно лепота те борбе и које су границе могућег? Како разликовати истину од просеравања и затуцаности (који се фолирају да су истина)? Који су то величанствени доприноси човечанства, али и које су наше колективне заблуде? Како бити цивилизовани грађанин у ери ријалити програма, атрактиван међу фотографским филтерима Инстаграма, или пријатељ у добу Фејсбука? Шта су заиста истина, знање, добро, врлина, лепо или мудрост – шта је јефтино, а шта траје у недоглед? Шта тачно значи бити човек?
Другим речима, филозофија нам помаже да постанемо експерти као – људска бића. Не само програмери, технолози, инжењери, психолози, или наставници географије и енглеског језика, већ професионалци у људскости. Запитаност о свету, о загонеткама са којима се суочавамо као људи, заправо је предуслов бивања слободним грађанином, те одговорним и разумним човеком. Сократ је у разговору или у дијалогу са својим ученицима покушавао да дође до најбоље дефиниције неке фундаменталне вредности, попут храбрости, доброте, лепог или слично. И рекламирао је сумњу у сопствену и било чију другу апсолутну мудрост. Да ли то и ми, 25 векова касније, мислимо да такво понашање, васпитање и образовање – кваре омладину? Тиме што ћемо стално преиспитивати идеје, знање, власт, морал, традицију, уметност, природу и друштво градимо се као људска бића и као одговорни грађани. Док млади који су рационалнији, који воде дијалог, и који критички, рефлексивно и креативно мисле представљају најбољи залог за будућност овог убогог друштва. А такве ствари је већ немогуће испрограмирати као алгоритам у Бејзику или у Јави. Или је бар немогуће урадити то ваљано без – филозофи
Пише: Алексеј Кишјухас
Извор: danas.rs