Pismo ministarki prosvete
Poštovana gospođo,
Bila sam ponekad u prilici da mi roditelji ostave svoju decu da ih pričuvam i bili su to sati apsolutne odgovornosti. Ukoliko je ta aktivnost bila najavljena, planirala sam svaki trenutak, čistila, brisala da bih ispunila svaki kriterijum njihovog poverenja.
Zašto ovo pričam? Zato što su, poštovana gospođo, sva naša deca od juče poverena Vama na staranje. I ja Vam želim sve najbolje. Moram da mislim pozitivno jer je to jedini način da otklonim očaj beznađa u kome se naša škola danas nalazi. Ne, ne mislim da se može nešto epohalno promeniti u toku jednog mandata, ali se nadam da ste u ovu priču ušli sa svetlom vizijom i projektom koji je baš Vas, a ne nekog drugog, kvalifikovao za ovo odgovorno mesto. Imali ste određeni period uhodavanja, sagledali ste probleme, nadam se da sada krećete u akciju. Očekujem da ste u toku planiranja već izabrali svoj savetnički kolegijum i da njega čine provereni stručnjaci, kako iz akademske, tako i iz nastavničke delatnosti, jer samo teorijsko znanje, provereno u praksi, daje prave rezultate.
Nadam se, isto tako, da nećete prepisivati uspešne modele drugih zemalja, jer mi imamo našu decu, sopstveni mentalitet i lične probleme. Nemojte nas i Vi ubeđivati na beskrajnom nizu seminara da je prepisana reforma nešto najbolje što se u našem školskom sistemu desilo, a zatim, kada ne uspe, jer ne može da uspe, pokupiti se, proglasiti sve nastavnike nesposobnim i otići na neko drugo mesto bez osećaja odgovornosti za protraćeno vreme i novac.
Da krenemo redom.
Bez obzira na to što svi znamo da se ministarska mesta dele na osnovu stranačkog ključa i da mesto ministra prosvete nije ni po čemu ugledno, već najčešće utešno, Vi morate da shvatite da je Vaše ministarstvo najvažnije. Naše škole su u takvom stanju da u skoroj budućnosti neće biti potrebno ni jedno drugo ministarstvo i da zamisli bilo kog resora neće biti izvodljive jer neće imati ko da ih sprovede. Naime, ko će raditi u energetici, vojsci, policiji, ko će voziti, podučavati, suditi? Poslušnici sa kupljenim diplomama?! Od toga država ne biva. Ukoliko se u našoj školi nešto ne promeni, nestaćemo kao narod.
Pogledajmo samo rezultate najnovijih statistika. Nadam se da je Vaš savetnički tim već stavio rezultate ovih istraživanja pred Vas kao osnovu od koje se mora krenuti.
Trideset posto Vaše dece, dece o kojima treba da se starate je gladno.
Za njih roditelji ne mogu da obezbede osnovna sredstva za život. Četrdeset posto njihovih roditelja se ne leči. Jer nema sredstava da obezbedi sebi zdravlje. Saberite procente, ukrstite ih i dobićete skoro polovinu populacije koja je životno ugrožena.
Podaci PISA testiranja su zabrinjavajući.
Jedanaest posto učenika gimnazija je funkcionalno nepismeno kada je u pitanju čitanje, a šesnaest posto u matematici. Ti rezultati su još drastičniji u trogodišnjim stručnim školama, gde funkcionalna nepismenost dostiže i do 95 odsto.
Zabrinutost dostiže stanje apsurda kada ove rezultate preklopimo sa rezultatima učeničkih postignuća na kraju osmog razreda osnovne škole, gde je svaki osmi đak nagrađen Vukovom diplomom za izvanredan uspeh. Na maturskim ispitima oni pokazuju prosečne rezultate, a već u prvom razredu srednje škole, na inicijalnim testiranjima iz srpskog jezika i matematike, ne znaju osnovne stvari, pa se kolege krste i u čudu pitaju na šta su ta deca potrošila osam razreda osnovne škole, kako su imali te silne poene na maturi, kako je znanje isparilo u toku jednog raspusta.
Na osnovu izveštaja Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja za prošlu godinu, na maturskom ispitu su bili najbolji iz istorije. Najbolji iz istorije?! Upitno je kako, tako najbolji, ne znaju osnovne stvari vezane za skoru prošlost i uzroke koji su do toga doveli. Da li ih sistem štiti od prave istine, a ubeđuje da su tradicionalne srpske vrednosti samo odricanje i rat? Ovo je moje lično pitanje i sumnja koji su proizišli iz pokušaja da sa istom tom decom povežem književno delo sa istorijskim kontekstom. Ti pokušaji su obično neuspešni u proteklih nekoliko godina.
U poslednjih desetak godina dajemo decu kao iz vremena danka u krvi.
Odlaze nam pismeni. Radujemo se kad nam dete ode u inostranstvo. Bolje da ga želimo, nego da ga žalimo. Računa li se ovo u neki deficit BDP-a? Ili su gubici samo emotivni? O kakvom temelju nacionalne svesti govorimo kada je osnovna ambicija kod osamdeset posto mladih da odu odavde?
Fakulteti su nam pred gašenjem.
Hemijski fakultet u Beogradu mogao bi da zatvori zgradu na Studentskom trgu, poznatu kao zgrada nekadašnjeg PMF-a, jer nema para za struju. Na nastavničke smerove se upisuje jednocifren broj studenata. Filološki fakultet jedva namiče kvote za upis. Akademska zajednica ćuti, ne buni se, ne meša se ni u jednu društveno bitnu stvar. Ne podržava svoje studente. Krije se iza katedre. Ili biva blaćeno, otpuštano, napadano, bez podrške svojih kolega odbačeni su na smetlište.
U osnovnim i srednjim školama nema ko da radi.
Ni jedan nastavnik se ne sme razboleti, jer stručne zamene za njega nema. Novim zakonima je dozvoljeno da se na upražnjena mesta dovedu penzioneri. A šta ćemo kada i taj resurs iscrpimo?
Postojala je inicijativa jednog broja rektora kako da se ovi problemi reše. Samo nije bilo nikog ko je imao dovoljno vremena da ih sasluša, niti je bilo ikoga kome je do svega ovoga iole stalo.
Nastavnici su u stanju mentalnog preživljavanja, pod presom besmislenih programa, rigidnih zahteva, nerazumevanja. Prezira i nemoći. Oni znaju gde škripi, ali ih niko ništa ne pita. Sa njima se komunicira mejlovima, naredbama i dopisima koji se imaju sprovesti. To je vojska apatičnih ljudi koji nemaju nade da će biti nešto bolje i danas je vest da postoji neki prosvetar koji dobro i kreativno radi svoj posao. Obično se kaže: ovako radi i pored svega. Pored čega? Da li se misli na materijalni ili mentalni status prosvete? Ili na deficit poštovanja, poverenja? Jer se na delu neprekidno sprovodi pokazna vežba da je znanje nepotrebno, da je stručnost često otežavajuća okolnost, da je nabolje biti poslušan, da je dobar samo tihi špartač zacrtanih smernica.
Pucala su deca na decu
Godinu je dana od masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Orašju. Pucala su deca na decu. Ili su, možda, deca pucala na sistem koji ih nije zaštitio, koji im nije pomogao?
Taj isti sistem je posvađao roditelje ubijene dece sa roditeljima žive dece. Odgovorio je dvolisnim Smernicama za prosvetne radnike. Predložio antidiverzionu obuku za nastavnike. Angažovao policiju da čuva škole. Doneo novi Pravilnik o ocenjivanju. Formirao Radnu grupu za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve masovnih ubistava. Da nije tragično, bilo bi smešno.
Isti sistem je ostao gluv na peticiju koju je pokrenulo Viktimološko društvo Srbije da se 3. maj proglasi danom sećanja na žrtve masovnih ubistava. Ovu peticiju je potpisalo sedam hiljada ljudi.
Isti sistem je doneo odluku da se školska nedelja od 7. do 10. maja proglasi za nedelju sećanja i zajedništva i da se ubuduće uvrsti u redovni školski kalendar. Zašto baš ovaj datum kada naša tradicija nalaže obeležavanje godišnjeg pomena onog datuma kada se smrt desila? Verovatno zato što su prilikom sastavljanja kalendara za ovu školsku godinu uspeli prevideti potrebu da se 3. i 4. maja setimo poginulih, pa se u te datume smestio školski raspust.
Nisu li, poštovana gospođo, svi ovi koraci i svi ovi previdi više od toga? Ne svedoče li oni o potpunoj ravnodušnosti za našu decu, i živu i mrtvu?
Ako ovome dodamo i činjenicu da samo beogradska deca dobijaju po dvadeset hiljada dinara na početku školske godine, a da provinciji ostaje i dalje da bude to što jeste: provincija, ja moram da pitam – da li su deca iz provincije diskriminisana? Manje vredna? Zar borba protiv diskriminacije nije još u čuvenim Smernicama zacrtana kao nešto što deci treba objasniti? Kako ćemo ovo da im objasnimo?
Poštovana gospođo, ne, ne huškam ja Vas protiv sistema. Ni slučajno. Ja samo želim i očajnički se nadam da će se nešto promeniti. Jer, vidite, sva vaša deca ćute, svi njihovi roditelji ćute, svi nastavnici ćute, Akademija ćuti. Gromoglasno je. Kada moji đaci ćute, ja znam da nešto nije u redu. Znam da čekaju da prođe nevolja koja ih je snašla. Hoćemo li nastaviti tako? Hoćemo li nastaviti da se za decu brinemo samo kroz floskule ili ćemo nešto za njih zaista uraditi?
Na Vama je.