Господо драга, сви ви…
Који се из петних жила упињете да прикријете своје паорске корене
И који се правите да вам преци нису ишли за воловима
Кроз бразде
Па кажете да не знате шта је село
И никада се нисте макли из центра, оног ужег, дабоме
Ви који сте пета генерација ових
И никако оних
Који су с кравама под једним кровом спавали
И чије су бабе по шталама рађале
Ви који не знате шта је балега
Ни шта су виле
Ни фруле
Ни трубе
Ни за шта служе јасле
Колико се често овце јагње
И шта је пламењача
И лисна ваш
Ви који никада нисте држали пиле ни јаре
Ни захватали воду с бунара
Каљави дошли из њиве
Никада брали кукуруз
Комишали грашак
Плевили лук
Пластили
Држали мотику
Ни подигли ништа теже од кашике
Ви који сте сви настали од неких Јелисавета и Константина
Па не знате шта је попара, качамак ни проја
Ви у чијим се кућама крпе никада нису откувавале на шпорету
У великом сивом лонцу
Који никада нисте клали свиње
Топили чварке
Сецкали дроб за кавурму
Купили шљиве
Пекли ракију
Сушили пршут
Скупљали кајмак
Ни сирили
Ви чије бабе нису преле
Ни ткале
Ни плеле
Ни играле у колу, далеко било
Можете слободно да одахнете
Јер ми никада нисмо били земља сељака
Ни сад ни пре сто, двеста година
Сви смо се родили на врелом асфалту
Уз звуке валцера
Свима су нам дедови у оно време поседовали пола вароши
Омање, рецимо
и сви смо се школовали на неким Сорбонама
И имали послугу, махом из провинције
А госте примали средом, у великом салону,
И свима су нам преци били почасни конзули
Дипломате
Амбасадори
Дворски чиновници
И ни један никада није прешао преко Албаније
У опанцима
И сви су знали да пишу
Пером
И за асталом
Три језика говорили, течно
Још у оно време
И нико није дошао са села
Него из Бијарица
Знамо ми
Да сте стигли овде пре Чарнојевића
Пре мамута
Пре амеба
Пре свих
И да вам ваше племенито порекло нико не може одузети
Ни оспорити
Чак ни онда када тај пречански акценат запева из вас
Кад нико не чује
И када вам се омакне понеко “ене“
Опустите се
Јер само онај ко нема чиме да се подичи
Хвали се местом рођења и стиска то мало уличице у личној карти
Јер ипак – мора да се зна ко је ко и шта је шта
И ко је први дошао на ову ледину
Зато без бриге
Због нас не морате тај хектар дедовине називати ранчем
ни плацем “ту, близу, на четрдесет пет минута од града“
Ни износити те џакове кромпира да нико не види
Недељом увече из гепека
Знам, домаће је домаће
а ни Ивањица више није преко света
Ми вам то нећемо за зло узети
Ми којима поштански број одавно не значи ништа
Уосталом,
шта год радили и где год отишли
место порекла и годину бербе
Још нико није успео да сакрије
Ни ми отуд
Ни ви одовуд.
На крају, сви смо ми ратари
Само су неки сељаци
А неки смо и сељачине.
Текст: Даниела Бакић