Gospodo draga, svi vi…
Koji se iz petnih žila upinjete da prikrijete svoje paorske korene
I koji se pravite da vam preci nisu išli za volovima
Kroz brazde
Pa kažete da ne znate šta je selo
I nikada se niste makli iz centra, onog užeg, dabome
Vi koji ste peta generacija ovih
I nikako onih
Koji su s kravama pod jednim krovom spavali
I čije su babe po štalama rađale
Vi koji ne znate šta je balega
Ni šta su vile
Ni frule
Ni trube
Ni za šta služe jasle
Koliko se često ovce jagnje
I šta je plamenjača
I lisna vaš
Vi koji nikada niste držali pile ni jare
Ni zahvatali vodu s bunara
Kaljavi došli iz njive
Nikada brali kukuruz
Komišali grašak
Plevili luk
Plastili
Držali motiku
Ni podigli ništa teže od kašike
Vi koji ste svi nastali od nekih Jelisaveta i Konstantina
Pa ne znate šta je popara, kačamak ni proja
Vi u čijim se kućama krpe nikada nisu otkuvavale na šporetu
U velikom sivom loncu
Koji nikada niste klali svinje
Topili čvarke
Seckali drob za kavurmu
Kupili šljive
Pekli rakiju
Sušili pršut
Skupljali kajmak
Ni sirili
Vi čije babe nisu prele
Ni tkale
Ni plele
Ni igrale u kolu, daleko bilo
Možete slobodno da odahnete
Jer mi nikada nismo bili zemlja seljaka
Ni sad ni pre sto, dvesta godina
Svi smo se rodili na vrelom asfaltu
Uz zvuke valcera
Svima su nam dedovi u ono vreme posedovali pola varoši
Omanje, recimo
i svi smo se školovali na nekim Sorbonama
I imali poslugu, mahom iz provincije
A goste primali sredom, u velikom salonu,
I svima su nam preci bili počasni konzuli
Diplomate
Ambasadori
Dvorski činovnici
I ni jedan nikada nije prešao preko Albanije
U opancima
I svi su znali da pišu
Perom
I za astalom
Tri jezika govorili, tečno
Još u ono vreme
I niko nije došao sa sela
Nego iz Bijarica
Znamo mi
Da ste stigli ovde pre Čarnojevića
Pre mamuta
Pre ameba
Pre svih
I da vam vaše plemenito poreklo niko ne može oduzeti
Ni osporiti
Čak ni onda kada taj prečanski akcenat zapeva iz vas
Kad niko ne čuje
I kada vam se omakne poneko “ene“
Opustite se
Jer samo onaj ko nema čime da se podiči
Hvali se mestom rođenja i stiska to malo uličice u ličnoj karti
Jer ipak – mora da se zna ko je ko i šta je šta
I ko je prvi došao na ovu ledinu
Zato bez brige
Zbog nas ne morate taj hektar dedovine nazivati rančem
ni placem “tu, blizu, na četrdeset pet minuta od grada“
Ni iznositi te džakove krompira da niko ne vidi
Nedeljom uveče iz gepeka
Znam, domaće je domaće
a ni Ivanjica više nije preko sveta
Mi vam to nećemo za zlo uzeti
Mi kojima poštanski broj odavno ne znači ništa
Uostalom,
šta god radili i gde god otišli
mesto porekla i godinu berbe
Još niko nije uspeo da sakrije
Ni mi otud
Ni vi odovud.
Na kraju, svi smo mi ratari
Samo su neki seljaci
A neki smo i seljačine.
Tekst: Daniela Bakić