Школска 2020/2021. биће сасвим сигурно другачија од свих претходних. Чека нас наставак изазова наставе у доба короне јер, како процењују епидемиолози, овај вирус шаље нам јасну поруку да намерава да остане с нама још неко време.
С тим у вези, Министарство спрема нове моделе наставе о којима још врло стидљиво говоре јер, како кажу, систем мора бити агилан, а шта ћемо радити у септембру, знаћемо тек у августу.
Оно што остаје као сигурно јесте да свет не може да стане, па тако ни образовање. Реформе које су започете у образовном систему настављају се и у овој школској години и сада ће обухватити трећи и седми разред основних школа.
Деца у основним школама ће и даље, као обавезан изборни предмет учити грађанско васпитање, а управо на ту тему разговарамо са Јеленом Димитријевић, педагогом из Београда. Током 20 година рада у просвети, радила је у неколико школа широм Србије. Од 2013. до 2019. водила је Центар Инвентивa (који својим пројектима обезбеђује развојно-подстицајне програме за децу и младе), са којим и данас сарађује.
Јелена Димитријевић део је и тима који је учествовао у успостављању предмета Грађанско васпитање, али и коаутор свих радних свезака за овај предмет од првог до четвртог разреда, чији је издавач Креативни центар.
Најновија у низу, радна свеска за трећи разред, усклађена је са новим наставним планом и програмом и представља наставак радних свезака за први и други разред исте ауторке, са вршњачким ликовима који су ученицима већ познати. Садржаји се надовезују на оно остварено у другом разреду, те се на то, по моделу спирале, надограђују програмом препоручени садржаји: различитост, последице неприхватања разлика, родна равноправност, осетљиве друштвене групе, стереотипи и предрасуде, дискриминација, солидарност и др. Предвиђене су разнолике активности и акције кроз чије извођење ће ученици моћи да препознају ефекте заједничког рада, али и потребе других који живе у њиховој средини и да осете задовољство у пружању помоћи. Постоји могућност тематског планирања кроз повезивање с наставом српског језика и природе и друштва.
Када се ради о грађанском васпитању, у стручној јавности провејава став да је овај предмет врло значајан, али да је његова реализација често на недовољно високом нивоу и да му се не посвећује пажња коју заслужује. Какав је ваш став и зашто је грађанско васпитање важно?
Предмет грађанско васпитање и настава су од почетка конципирани тако да полазе од искустава и реалног живота ученика/ученица одређеног узраста. Теме као што су свест о себи, свест о другима, одрастање, особине, понашања, комуникација, вредности, безбедност… итд. су део свакодневице свих ученика. Нема “учења новог градива” већ на сваком часу анализирамо сопствено искуство везано за неку тему или проблем и кроз размену и активности руковођене од стране вештог наставника на крају процеса откривамо да се неке ствари о којима смо говорили могу звати нпр. дечја права или солидарност или планирање заједничке акције… И тако у ствари долазимо до оног што је прописано програмом. Грађанско васпитање у највећој мери уважава оно што су интересовања, потенцијал, мотивација сваког ученика/ученице, и кроз лакоћу и игровност допушта разматрање садржаја који су важни за одрастање, развој и живот.
Правила “традиционалне наставе” су апсолутно passé на овим часовима, а то значи да треба да имате наставнике који су у стању да осмисле своје часове ГВ. И то је веома захтевно. Тако конципирано грађанско васпитање је подразумевало вишедневну озбиљну припрему наставника за реализацију ове наставе, што је и било подржавано од стране Министарства просвете првих година када је предмет уведен у школе. На тим обукама наставници су искуствено пролазили све садржаје и методе рада које ће касније користити на часовима грађанског, тако да су увиди које су стекли о ефектима овог рада и суштинско разумевање шта је важно и ефикасно у подстицању развоја деце или ученика, били заиста вредно стручно искуство за све.
У једном тренутку дозвољено је да наставу грађанског држе наставници разредне наставе без обавезе да су похађали одговарајући семинар припреме. Многи људи се нису снашли и неминовно је да квалитет опадне, да се често часови грађанског васпитања користе за неке друге школске активности, да се суштински не ради онако како треба. Зато су Радне свеске један начин да се помогне и наставницима да конципирају своје часове.
Ових дана су наставници грађанског васпитања и веронауке изразили незадовољство новим Стручним упутством за формирање одељења које је предвиђало да се број ђака на часовима ова два предмета повећава на 30. Упутство је у међувремену кориговано, али нас занима и шта ви мислите, који је тај оптималан број ђака у учионици за одржавање квалитетне наставе грађанског и који су још предуслови за добру наставу?
Радионице које су предложене су предвиђене за групе од 15 до 20 ученика и то је оптимално у условима у којима наше школе и наставници раде. Мислим да су и прописи налагали нешто тако (бар док сам ја радила у школама). Шта је разлог да се сада то мења – не знам. Али, све док су школе закуцане у прописима: један наставник = један час = једно одељење = једна учионица… и даље смо у оквирима који су установљени у 17. веку, а који прилично спутавају неке новине…
У наредној школској години биће измењен наставни програм за трећи разред, укључујући и грађанско васпитање. Шта се мења у овом предмету и да ли ће промене допринети квалитету наставе?
Трећи разред од следеће школске године ће бити битно другачији у односу на досадашњи. Досадашњи трећи разред је био фокусиран на морални развој деце тог узраста, а нови програм препознаје неке друге теме које су битне и актуелне, нпр. локална заједница, солидарност, грађански активизам… Лично мислим да се развоју моралности мора дати више простора у неком тренутку, али то не зависи од мене.
Аутор сте радних свезака за сва четири разреда, за грађанско васпитање. Шта је био ваш циљ кад сте припремали уџбенике и како су они конципирани?
Концепт Радних свезака који сам разрадила почива на неколико носећих идеја:
- Ликови у Радној свесци су вршњаци „ученика–власника“ Радне свеске, они су друштво из „истог одељења“, деле иста или слична интересовања, питања, искуства и сл. и расту и мењају се са учеником од првог до четвртог разреда;
- У питању је четворо деце која по свом „дизајну“ треба да обухвате реалну децу из било ког одељења у било којој школи у Србији;
- Ликови су у сталној комуникацији са читаоцем, али остављају простора да читалац запише свој закључак, утисак, откривени податак или став – што је суштина радне свеске као школског „алата“;
- Све је врло сведено, без пуно текста али са пуно питања и не на много страна.
Циљ ми је био да Радна свеска буде нешто попут дневника одрастања и развоја за сваког појединог ученика.
Неке од програмом предвиђених области су и, рецимо, демократско друштво, људска права, грађански активизам. Да ли је заиста могуће ове појмове приближити деци млађег школског узраста, а да их они добро разумеју и на који начин?
Могуће је, наравно, ради се о правилном одмеравању и повезивању садржаја сваког часа са искуством деце и вештом вођењу процеса од стране наставника. Није неопходно да ученици на часовима ГВ знају да именују да се ту ради о нпр. људским правима или грађанском активизму или нечему трећем што програм поставља. Ево примера: ако смо на часу саслушали све предлоге о томе како да се реши нпр. питање декорисања учионице за дан Планете Земље, и уз аргументовану размену до краја часа изабрали један предлог и поделили шта ће ко радити, а да свако да свој допринос и осети се потребним, успешним и уваженим – онда смо кроз све то радили на демократским процедурама, на договарању и комуникацији, на аргументовању, на прихватању разлика и сл. То тражи прилично веште и инвентивне наставнике, треба све то осмислити и урадити. Зато свака част онима који заиста раде грађанско и успешни су у томе.
Коначно, када са предметом грађанско васпитање заврше, шта би деца требало да знају и разумеју, а што можда не би знали да није овог предмета?
Ја бих волела да на часовима ГВ ученици постепено постају група која има иза себе резултате заједничког рада и да су поносни на то, да се свако у тој групи осећа прихваћено и лепо, да буду емпатични у односу на све друге и солидарни и да се друже и подржавају једни друге до краја основне школе… и преносе ту добру енергију, с разумевањем, и на друге људе око себе током одрастања. То ће чинити срећним и њих и њихове наставнике. То се може постићи и на другим школским предметима, али није довољно. Грађанско треба да „осигура“ да нам деца расту у такве људе, којих нема довољно у свету у каквом живимо.