Људи са граничним поремећајем личности су озбиљно развојно оштећени. У литератури се деценијама покушава да се та тежина ублажи различитим терминима, но искуство рада са овим пацијентима упорно нас враћа на исто место. Реч је о особама које никада нису успеле да изграде стабилан психички апарат, нити сржни доживљај себе као целине.
Неки аутори су зато граничне особе описивали као неуспеле нарцисе (Гротштајн), а неки су ишли и даље, говорећи о њима као о неуспелим психопатама (Карвет). Смисао тих формулација није у етикетирању, већ у покушају разумевања.
Гранична особа није успела да се структурира као нарцистички поремећај, што би јој омогућило већу кохезију и мању склоност распадању. Није успела ни да развије психопатску хладноћу и окрутност које би је заштитиле од унутрашњег хаоса. Остала је заглављена у једном међупростору, у стању хроничне психичке нестабилности, где се распади дешавају често и на дневном нивоу.
Развојно гледано, према Маргарет Малер, ове особе су запале у фази сепарације и индивидуације, тачније у фази поновног приближавања. То је развојни тренутак у коме дете почиње да истражује свет, али му је и даље неопходна мајка којој може да се врати како би се емоционално регулисало и „напунило батерије“ за даље кретање. У здравом развоју, мајка то може да издржи. Код граничних особа, не. Повратак детета је био дочекан одбацивањем, повређеношћу, анксиозношћу или емоционалним повлачењем.
Из тог неуспелог процеса настаје оно што се у психоанализи назива агорафобично-клаустрофобична драма. Ако се приближим другом, угушићу се, однос је клаустрофобичан. Ако се удаљим, не могу да издржим самосталност, анксиозност постаје неподношљива. Ова драма се у одраслом добу понавља готово непромењена и представља основни образац њихових односа. Зато су везе граничних особа интензивне, драматичне, бурне и нестабилне.
Та унутрашња дилема је можда најпрецизније сажета у наслову познате књиге „Мрзим те, не остављај ме“. Тај слоган истовремено изражава оба пола граничне патње. Мрзим те – јер ме однос преплављује и угрожава мој крхки доживљај себе. Не остављај ме – јер без другог не могу да постојим, распадам се и тонем у панику.
Управо зато је ова књига драгоцена не само за стручњаке, већ и за људе који имају или, још важније, живе са особом која има гранични поремећај личности. Едукација често прави разлику између односа који се распада и односа који, уз велике напоре, може да се стабилизује.
Према Биону, способност мишљења настаје из толерисања фрустрације. Када су ране анксиозности преплављујуће, дете не успева да развије апарат за мишљење. Уместо обраде, долази до евакуације. Код граничних особа, унутрашњи доживљаји, жеље и потребе од почетка су били прогањајући. Нису могли бити задржани, осмишљени и интегрисани. Морали су бити избачени напоље.
Зато гранична особа често говори о другима описујући заправо себе. Пројекција и пројективна идентификација постају основни начин функционисања. Други су криви за њене грешке, али су други и носиоци њених успеха. Без другог, она не зна ко је. Потребан јој је неко ко ће је дефинисати, мислити за њу, издржати њен унутрашњи хаос и пружити структуру коју сама нема.
У том контексту често се користи метафора ходања по љускама од јајета када се говори о односима са граничним особама. Она добро описује стални осећај опреза и напетости у комуникацији. Ипак, важно је разјаснити једну честу заблуду. Према Лакар, проблем код граничних особа није конфронтација сама по себи. Напротив. Конфронтација им је нужна и често дубоко регулаторна. Оно што им не прија јесте хаотична, груба или понижавајућа конфронтација, као и њено потпуно одсуство.
Прецизна, смирена и емоционално обрађена конфронтација носи поруку да их неко види, разуме, да их се не плаши и да је способан да остане у односу са њима. То је за њих искуство бриге и вођења које им је развојно недостајало.
Без конфронтације нема контакта. Са прегрубом конфронтацијом долази до распада. Тај баланс захтева велико знање и стрпљење.
Џин Хантман је у савременим текстовима писала о једној посебно непријатној истини. Гранична особа не жели стабилност онако како је ми замишљамо. Она је доживљава као претњу. Потребан јој је партнер који ће јој омогућити да остане у нестабилности коју познаје. Најгора ствар коју можете учинити граничној особи јесте да будете бескрајно разумевајући, увек подржавајући и емоционално доступни без јасне структуре. Такав партнер постаје омча око врата и бива одбачен. Он угрожава једини начин психичког функционисања који та особа познаје.
Зато је едукација партнера и чланова породице од пресудне важности. Људи који живе са особом са граничним поремећајем личности бележе знатно боље исходе када разумеју природу поремећаја, када знају шта могу да очекују, али и шта не треба да очекују. Посебно је важно одустати од фантазије да ће љубав, стрпљење и разумевање сами по себи стабилизовати хаос. Али је једнако важно знати да, уколико постоји партнер који је спреман да учи, да држи структуру и да издржи тензију, стопе напретка у вези могу бити реалне и стабилне.
Аутор: Рената Сенић, психотерапеут