Ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti su ozbiljno razvojno oštećeni. U literaturi se decenijama pokušava da se ta težina ublaži različitim terminima, no iskustvo rada sa ovim pacijentima uporno nas vraća na isto mesto. Reč je o osobama koje nikada nisu uspele da izgrade stabilan psihički aparat, niti sržni doživljaj sebe kao celine.
Neki autori su zato granične osobe opisivali kao neuspele narcise (Grotštajn), a neki su išli i dalje, govoreći o njima kao o neuspelim psihopatama (Karvet). Smisao tih formulacija nije u etiketiranju, već u pokušaju razumevanja.
Granična osoba nije uspela da se strukturira kao narcistički poremećaj, što bi joj omogućilo veću koheziju i manju sklonost raspadanju. Nije uspela ni da razvije psihopatsku hladnoću i okrutnost koje bi je zaštitile od unutrašnjeg haosa. Ostala je zaglavljena u jednom međuprostoru, u stanju hronične psihičke nestabilnosti, gde se raspadi dešavaju često i na dnevnom nivou.
Razvojno gledano, prema Margaret Maler, ove osobe su zapale u fazi separacije i individuacije, tačnije u fazi ponovnog približavanja. To je razvojni trenutak u kome dete počinje da istražuje svet, ali mu je i dalje neophodna majka kojoj može da se vrati kako bi se emocionalno regulisalo i „napunilo baterije“ za dalje kretanje. U zdravom razvoju, majka to može da izdrži. Kod graničnih osoba, ne. Povratak deteta je bio dočekan odbacivanjem, povređenošću, anksioznošću ili emocionalnim povlačenjem.
Iz tog neuspelog procesa nastaje ono što se u psihoanalizi naziva agorafobično-klaustrofobična drama. Ako se približim drugom, ugušiću se, odnos je klaustrofobičan. Ako se udaljim, ne mogu da izdržim samostalnost, anksioznost postaje nepodnošljiva. Ova drama se u odraslom dobu ponavlja gotovo nepromenjena i predstavlja osnovni obrazac njihovih odnosa. Zato su veze graničnih osoba intenzivne, dramatične, burne i nestabilne.
Ta unutrašnja dilema je možda najpreciznije sažeta u naslovu poznate knjige „Mrzim te, ne ostavljaj me“. Taj slogan istovremeno izražava oba pola granične patnje. Mrzim te – jer me odnos preplavljuje i ugrožava moj krhki doživljaj sebe. Ne ostavljaj me – jer bez drugog ne mogu da postojim, raspadam se i tonem u paniku.
Upravo zato je ova knjiga dragocena ne samo za stručnjake, već i za ljude koji imaju ili, još važnije, žive sa osobom koja ima granični poremećaj ličnosti. Edukacija često pravi razliku između odnosa koji se raspada i odnosa koji, uz velike napore, može da se stabilizuje.
Prema Bionu, sposobnost mišljenja nastaje iz tolerisanja frustracije. Kada su rane anksioznosti preplavljujuće, dete ne uspeva da razvije aparat za mišljenje. Umesto obrade, dolazi do evakuacije. Kod graničnih osoba, unutrašnji doživljaji, želje i potrebe od početka su bili proganjajući. Nisu mogli biti zadržani, osmišljeni i integrisani. Morali su biti izbačeni napolje.
Zato granična osoba često govori o drugima opisujući zapravo sebe. Projekcija i projektivna identifikacija postaju osnovni način funkcionisanja. Drugi su krivi za njene greške, ali su drugi i nosioci njenih uspeha. Bez drugog, ona ne zna ko je. Potreban joj je neko ko će je definisati, misliti za nju, izdržati njen unutrašnji haos i pružiti strukturu koju sama nema.
U tom kontekstu često se koristi metafora hodanja po ljuskama od jajeta kada se govori o odnosima sa graničnim osobama. Ona dobro opisuje stalni osećaj opreza i napetosti u komunikaciji. Ipak, važno je razjasniti jednu čestu zabludu. Prema Lakar, problem kod graničnih osoba nije konfrontacija sama po sebi. Naprotiv. Konfrontacija im je nužna i često duboko regulatorna. Ono što im ne prija jeste haotična, gruba ili ponižavajuća konfrontacija, kao i njeno potpuno odsustvo.
Precizna, smirena i emocionalno obrađena konfrontacija nosi poruku da ih neko vidi, razume, da ih se ne plaši i da je sposoban da ostane u odnosu sa njima. To je za njih iskustvo brige i vođenja koje im je razvojno nedostajalo.
Bez konfrontacije nema kontakta. Sa pregrubom konfrontacijom dolazi do raspada. Taj balans zahteva veliko znanje i strpljenje.
Džin Hantman je u savremenim tekstovima pisala o jednoj posebno neprijatnoj istini. Granična osoba ne želi stabilnost onako kako je mi zamišljamo. Ona je doživljava kao pretnju. Potreban joj je partner koji će joj omogućiti da ostane u nestabilnosti koju poznaje. Najgora stvar koju možete učiniti graničnoj osobi jeste da budete beskrajno razumevajući, uvek podržavajući i emocionalno dostupni bez jasne strukture. Takav partner postaje omča oko vrata i biva odbačen. On ugrožava jedini način psihičkog funkcionisanja koji ta osoba poznaje.
Zato je edukacija partnera i članova porodice od presudne važnosti. Ljudi koji žive sa osobom sa graničnim poremećajem ličnosti beleže znatno bolje ishode kada razumeju prirodu poremećaja, kada znaju šta mogu da očekuju, ali i šta ne treba da očekuju. Posebno je važno odustati od fantazije da će ljubav, strpljenje i razumevanje sami po sebi stabilizovati haos. Ali je jednako važno znati da, ukoliko postoji partner koji je spreman da uči, da drži strukturu i da izdrži tenziju, stope napretka u vezi mogu biti realne i stabilne.
Autor: Renata Senić, psihoterapeut