Грешке у односу према талентованој деци

децембар 19, 2015

Лице и наличје даровитости
Даровитост је, као што сама реч каже дар, дар од Бога. За неког ко има таленат у нашем народу се каже „има жицу“, има оно „нешто“. Добро, мора он и да се потруди, да вежба мало ту своју способност, али други могу да се труде колико год хоће, али ако немају „жицу“ , не вреди им ништа.
Да је неко дете талентовано приметимо када се својим постигнућем издваја у односу на децу истог узраста. Некада је дете толико мало да је однос његовог узраста и времена које би просечном човеку било потребно да вежбом научи оно што дете сада зна у великој диспропорцији. Тада останемо фасцинирани. Дете од две године рачуна напамет, дете од пет година црта као да је на академији, па Моцарт је своје прве композиције написао када је имао свега пет година. Али, добро, он је био геније. Има и сада деце које можемо назвати генијима, међутим, већина талентоване деце нису генијалци, једноставно имају таленат, могу нешто лакше, брже и боље од других.
majka-i-dete-1397336507-32928
Неке посебне склоности се испоље тек када дете пође у школу. Једна врста даровитости одражава се кроз повећану способност за школско постигнуће. Такво дете брзо учи, лако памти, има велики број информација, има добру концентрацију и слично. Невоља је што су ова деца углавном свестрана. Све им добро иде.
Како изабрати једну област и посветити се њој када њега занимају и друге? Како жртвовати остало? Решење се често нађе у ставу да можда ипак није потребно изабрати једну којој ће се посветити , јер оно може све да постигне, мало једно, друго, треће и нажалост на путу смо да уз довољно амбициозног родитеља добијемо једно веома паметно, свестрано, даровито и преоптерећено дете. При избору средње школе или факултета ова деца такође муче муку, треба напокон донети неку трајну одлуку. А шта ако та одлука ипак буде погрешна? Шта ако би у нечуму другом било успешније?
Много је лакше када је дете талентовано у некој одређеној области. Према Х.Гарднер, постоји осам различитих врста надарености или осам врста инелигенције: вербална, логичко-математичка, просторна, музичка, телесно-кинестезичка, интерперсонална, интраперсонална и природњачка. Када је препознају, родитељи и деца могу да се посвете развоју те вешине, а за остале да одвоје онолико времена и средстава колико преостане. Посвећност је навећи пријатељ развоју способности која је дететов таленат. Звучи једноставно, али само за оне који су иначе дисиплиновани и умеју да одрже континуитет у својим активностима. Ако родитељ или дете немају ту црту, те дозвољавају себи мање или веће паузе , сматрајући да ће то касније надокнадити или да су довољно добри, моћни, способни да за кратко време направе велики напредак, онда посвећеност и није тако лак задатак.
За разлику од оне деце која имају општу способност доброг закључивања, увиђања односа, брзог учења и баратања подацима, репродукције нечег већ постојећег , таленат који у себи поседује креативност даје могућност стварања нечег новог.
Активности за креативну децу су, поред вежбања способности кроз репродукцију, усмерена на продуковање нечег новог. Реакција одраслог на креацију детета даје важну поруку детету, на основу које оно прави однос према свом делу, својој способности и себи. Дете се огледа у реакцијама одраслих, а његово дело , па и оно само добија одређен квалитет, одређену вредност. Позитивном реакцијом утичемо и на дететово самопоздање. Самопоуздано дете не само да може слободно уживати у обављању активности за коју је надарено, већ и боље подноси изложеност себе и свог рада погледима других, боље подноси критику и евентуални неуспех. Равнодушност родитеља је непријатељ у развоју дететових способности. Након неког времена родитељи се навикну на то да дете лепо црта, пева или прави креације које надмашују просечне способности његовог узраста и једноставно престану да реагују.
Грешке у односу према талентованој деци
Најчешћа грешка у односу према детету које је даровито потиче од погрешне претпоставке да дете, пошто може нешто више од друге деце, па и од одраслих, губи оне обичне, детиње особине. Од њих се очекује да све разумеју, да им не треба посебно објашњавати или понављати, јер су довољно паметна да схвате из прве. Ако то не учине, онда мора да су безобразна и неваспитана, на њих се треба наљутити и казнити их. Такво мишљење је погрешно. Иако су по нечему напредна и посебна, даровита деца су и даље деца, односно незрела, а њихови родитељи и васпитачи су и даље једини зрели, одрасли у том односу, те се тако и треба поставити. Такође је често погрешно схватање да свако даровито дате има надпросечну интелигенцију. Из оваквог става гаји се и погрешна пракса да се само добри ђаци узимају у обзир када су у питању ваннаставне активности и такмичења.
Добра пракса даје шансу сваком талентованом детету да користи и развија своју способност, без икаквих додатних услова. Са друге стране, одговорност детета је да ту шансу искористи.
Како можемо да помогнемо даровитом детету?
Даровитост уме да извоји дете из природног вршњачког окружења и учини тежим његово дружење са вршњацима. Када је даровито дете повучено и стидљиво и само доприноси томе. Потребно је подржати га и помоћи да се уклопи у вршњачку групу. Без обзира да ли су у питању друга деца, која примећују да је оно по нечему другачује од њих, или се дете само издваја, одрасли могу утицати на успостављање квалитетне комуникације и прихватања. Да би се то догодило, даровито дете би требало да развије толеранцију на различитост, на своја ограничења у тој комуникацији и ограничења других. Потребно је да развије емпатију , флексибилност и вештине које зовемо социјална интелигенција.
Помозимо му да доносе одлуку. Када му све „иде од руке“ у ризику је да се нађе пред више различитих, а подједнако привлачних алтернатва. Одлука постаје тешка, јер ако изабере само једну област и посвети се њој, онда има осећај да губи остале, а то не жели. Тако се развија површност, бави се свим садржајима који га занимају, али по мало. Могућ исход је да дете има надпросечну интелигенцију, али на крају школовања се ни по чему посебно не издваја од друге деце. Није се одлучило за једну активност којој ће се посветити и развијати је даље. Родитељи и наставници у тим ситуацијама такође не знају да ли треба форсирати дете, ограничавати, одлучити уместо њега или пустити да време реши све. Временом може доћи до посебне заинтересованости за одређену област, али у том стању свестраности дете дуго може да „лута“ и пропусти прилике да заиста оствари напредак у складу са својим потенцијалом.
Улога родитеља је да охрабри, подржи, оснажи дете да истраје, да „истрпи“ непријатност коју му доноси рад и труд. Даровита деца су лишена драгоценог процеса кроз који пролазе друга деца. У том процесу она пролазе кроз низ неуспелих покушаја да би добили резултат који је задовољавајући, можда чак и није ништа нарочито, али „може да прође“. Неуспели покушају и сопствена ограничења фрустрирају децу , која у тим приликама развијају способност да истрпе такву врсту фрустрације. Даровита деца немају довољно прилике да развију ову способност, због чега се дешава да касније, када је ослањање на таленат све мањи, а потреба за трудом све већа, не могу да истрпе неопходну непријатност и одустају.
Даровитој деци је такође потребан ауторитет и постојање граница које постављају одрасли. Она ће покушавати с’ времена на време, да пређу те границе, које их, као и сву децу, фрустрирају . Са друге стране, дају им сигурност. Зато је потребно подсетити их да оне постоје.
Развој талента често иде испред емоционалног развоја. Да би се труд исплато, неопходно је да помогнемо детету у развоју емоционалних способности. Дете би требало да препозна своје емоције и емоције других, успостави контролу над њима и испољаваја их на зрео начин.
B3FB0K Three young children playing outdoors smiling
Страх од (не) успеха
Страх од неуспеха и страх од успеха неретко иду руку под руку. Када посматрамо са стране, питамо се зашто би се неко трудио, улагао свакодневне напоре и истовремено плашио успеха? Зашто би се иста особа која се плаши неуспеха, плашила и успеха? Сви имамо, а деца поготово, фантазије у којима разрађујемо шта би било кад би било. Садржај тих фантазија може, али не мора, бити заснован на реалности. На тај начин се припремамо за догађаје који би могли да уследе, који су извесни. Нека дечија незрела схватања могу створити слику успеха која не одговара у потпуности ономе што би се заиста догодило. Тако, деца која не воле промене, могу имати одбојност према успеху, замишљајући шта све може да се промени ако се то заиста догоди. Деца која не воле да буду у центру пажње сматрају да ће након постизања одређеног успеха све очи бити уперене у њих, да ће сви чекати грешку у њиховом раду и слично. Један део такве слике јесте заснован на истини. Да, заиста ће већи број људи обраћати пажњу на њега, заиста ће се више ангажовати око њега и оно ће имати обавезу да се понаша одговорно, испуни очекивања. Али један део чини ирацинална идеја да ће сви у сваком тренутку пратити његов рад, свакој његовој грешци придавати велики значај, да ће једна грешка значити да је све пропало. Једном речју, мора бити савршен. Велики успех би за неку децу био и велики притисак. Родитељи би требало да објективно сагледају и процене да ли је дете емоционално зрело за све што се догађа, узимајући у обзир уложени напор, одрицање, конкуренцију, физичко здравље детета, узраст, могућност неуспеха и могућност успеха. Такође, велику улогу у тој процени имају стручњаци који „воде“ дете (наставник, тренер), тако да би родитељи требало да траже њихову процену и послушају њихово мишљење.
Тумачење света
Да би даровита деца могла да „пливају“ у свету који их окружује, потребно је да се упознају са постојањем важећих правила функционисања у том свету, животних правила. Они који покушавају да им се супротставе у томе су веома упорни и тврдоглави. Талентована деца израстају у талентоване одрасле, зреле људе, који сматрају да бити аутентичан значи имати и аутентична, само своја животна правила. Међутим, није тако. Што пре прихвате да су правила по којима функционише људски род, природа, свет у коме живе, заједничка свим људима, то ће бити задовољнији у свом животу и раду.
Судбина талента
Сведоци смо да многи људи живе од свог талента. Како професионализовање талента може утицати на његов развој ? Ако особа има самопоздање, спремна је да се посвети, поседује такмичарски дух, добро подноси конкуренцију и критику, претварање талента у професију може бити успешно. У супротниом, овакав избор професије може бити погубан и за таленати и за саму особу, која је желела, очекивала боље, лакше, више. Најчешће се бира професија која се једним делом ослања на таленат, што је такође добро, јер у том случају из тог дела добијамо највише „погонског горива“ потребног за рад. Неки то зову страст, неки љубав према професији, у сваком случају доприноси позитивном односу према послу и личном задовољству.
Не тако сјајна судбина талента јесте да се запостави. Једноставно знамо да је ту, да га имамо, али га не користимо. Не улазимо у активности које имају било какве везе са њим, не бирамо професију имајући у виду да га поседујемо. Дешава се, такође, и да се у једном делу живота човек посвети свом таленту, а касније одустане од њега. Разлози за одустајање су углавном следећи: нема очекиваних или довољно брзих резултата, нереална процена саме способности, лењост, заинтересованост за нешто друго –други таленат и упадљив недостатак неке од емоционалних способности.
Таленат увек може да настави свој живот кроз хоби, што уопште није његова лоша „судбина“. Захваљујући њему у одраслом добу човек може своје слободно време да проведе у активности која га испуњава , пуни „ позитивном енергијом“ , опушта , забавља, даје могућност за дружење са другима који имају исто интересовање, док касније служи као активност за зближавање и провођење квалитетног времена са децом и унуцима.
Нису само уметници и спортисти били талентована деца.
Најлакше нам је препознати таленат када се ради о уметности или врхунском спорту. Слушајући изјаве ових људи можемо да чујемо како су се у својим каријерама само једним делом ослањали на таленат, а да је за успех био потребан рад, рад и само рад. Многи истичу љубав као неопходни фактор да би неко живео од свог талента. Али, талента има и међу програмерима, дизајнерима, архитектама, куварима… само нису толико изложени јавности, а приметимо их тек када нам пред неким њиховим делом „застане дах“.
Аутор: Маријана Вилимоновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама