Beba na službenom putu
Naša baba je visoko socijalizovano biće. Ne možemo je više zadržavati u Beogradu zarad čuvanja našeg mladunčeta. Babi fale kafe sa komšinicom, ručkovi i večere sa familijom; to je ovde, ipak, drugačije, iako smo prilično druželjubivi. Ali, tu je čuvena priča o tempu života, pritiska sa svih strana; posao i moja nova trudnoća, i to sve u isto vreme! Svejedno, nešto se mora rešiti: baba se asimilirati ne može! A da bebu pošaljemo na službeni put od mesec dana kod babe i dede?
Tu je hiljadu pitanja jedne mame: Kako će se baba snaći? A pamučne pelene? A kontinuitet sa nošom? Ko će joj čistiti nos fiziološkim? Šta ako joj baba bude davala slatkiše? A ako dobije temperaturu? Ili je nešto ujede? A šta ako… šta ako nas zaboravi?
Doktorka je dala zeleno svetlo: „Pustite dete, majko!“
„Ali, imala je temperaturu do pre 5 dana.“
„Pustite dete!“
„Ali vakcina…“
„Može da sačeka.“
Imam li još koji argument?
A, kako ćemo mi bez nje? To je, već, druga dimenzija…
Pakovanje traje cela dva dana: ovo – ako bude hladno, ovo – ako bude toplo; haljina – ako reše u goste. Trenerke će joj najviše biti potrebne. Apoteka u zadžepku. Pun kofer! Pun kofer za tako malo dete! Kolica. Kutija za prljav veš (da, da, mora biti njena!). Flašice, njene činije, šerpica i lonče… kašičice… Ispraznila sam ceo njen orman!
Rastanak – Naravno da sam se isplakala! Do pola puta sam ćutala, prebirala u sebi, brojala dane do povratka, kilometre, metre, milimetre…
A kako će ona?
Malo će je zabavljati baba, malo deda, malo stric – svako ima svoj raspored. Onda će doći i komšinica, jedna, druga… Pa, babe, tetke, strine, ujne, sestre i braća. Hvala bogu, moje dete hoće sa svakim. Gledaće crtaće i slagaće kockice. Nije ni odreagovala na naše glasove preko telefona.
Zaista, čemu briga?
Nahranjena je i presvučena. Zdrava i prava. Animatore ima za ceo dan, čak joj je i veselije nego kod kuće.
A šta radi mama dok je beba na službenom putu? Trudna mama odmara kad hoće. Zaposlena mama šljaka koliko god može. Domaćica mama spremi ručak svaki dan. Lenja mama nije usisala prašinu jer joj se može. Skitara mama svaki dan prošeta lepu turu.
A bebina mama čeka da joj neko pošalje njenu sliku, i onda je prosledi svim prijateljicama. Posle je hiljadu puta dnevno krišom pogleda, i divi se. I razmišlja: „Kad je pre porasla?“
Autor: Jedna divna mama Mara