Београдски сајам књига, манифестација која се већ 68 година обележава као најзначајнији регионални културни догађај посвећен књизи, ове године се нашао у средишту једне неочекиване и болне дилеме. Традиционално заказан за последњу недељу октобра, овогодишњи сајам „загазио“ је у новембар, па је тако план организатора био да се манифестација одржава и 1. новембра, на датум који је у сећању целе Србије урезао једну од најцрњих трагедија новије историје.
Тачно годину дана пре, 1. новембра 2024. године, у 11:52, урушила се надстрешница Железничке станице у Новом Саду, усмртивши 16 људи. Тај дан је постао симбол бола, али и питања одговорности која још увек остају без одговора.
Када календар постане морална дилема
Организатори Београдског сајма књига одлучили су да се манифестација одржи од 25. октобра до 2. новембра 2025. године. Та одлука није прошла без одјека. Док је сајам књига културна институција коју ова земља несумњиво треба – простор сусрета аутора и читалаца, издавача и љубитеља литературе – датум је отворио питање које превазилази организационе оквире: да ли је могуће славити културу на дан када цела земља тугује?
Ко каже „не“
Незадовољство терминским распоредом није једини разлог због којег су неки издавачи одлучили да бојкотују овогодишњи сајам. Издавачке куће Клио, Архипелаг, Геопоетика, Макарт и Хеликс потврдиле су да неће учествовати на манифестацији. Према речима Зорана Хамовића, директора издавачке куће Клио, разлози су двојаки.
Прво, ту је питање самог термина који пада на годишњицу трагедије у Новом Саду. Друго, издавачи су упутили захтеве Управи Сајма – минималне, како сами кажу, компромисне захтеве – који су, према њиховим наводима, једноставно игнорисани. Започети преговори су прекинути без икаквог одговора, ни усменог ни писаног. То се показало као кап која је прелила чашу.
Процењује се да је скоро 20 издавача одустало од учешћа. Неки од њих, како се наводи, то чине из страха, иду противно постигнутом консензусу унутар струке. Али оно што је недвосмислено јесте да се овај бојкот не може игнорисати као пука политичка геста – ради се о људима који су одлучили да не могу промовисати литературу на дан када се цела нација сећа жртава.
Ко ће затворити штандове
С друге стране, ту су они који су одлучили да дођу на сајам, али да испоштују дан жалости на свој начин. Креативни центар, Пчелица, и Лагуна – три од највећих и најутицајнијих издавачких кућа у Србији – најавили су да ће њихови штандови 1. новембра бити затворени. Прикључују им се и други издавачи, као што је Харфа и Чаробна књига.
Овај гест представља покушај компромиса: бити присутан као учесник културне манифестације, али истовремено показати емпатију према породицама жртава и целом друштву које и даље живи са тим болом.
Питање друштвене одговорности
Овај сукоб интереса – између потребе да се одржи традиционална културна манифестација и основне људске потребе за емпатијом – отвара шира питања о друштвеној одговорности. Ко је одговоран за одлуке које доносе организатори великих јавних догађаја? Да ли су они, као део шире културне заједнице, дужни да воде рачуна о друштвеним траумама које још увек нису зацељене?
С једне стране, Сајам књига је „празник књиге“, како гласи његов поднаслов – тренутак окупљања, размене, можда најмасовнији културни догађај у земљи. С друге стране, 1. новембар није дан као сваки други. То није обичан датум у календару. То је дан када ће десетине, можда стотине хиљада људи поћи у Нови Сад да одају пошту страдалима, да подсете да правда још није задовољена, да се питања одговорности и даље постављају.
Зар је могуће да се те две стварности одвијају паралелно, без колизије? Да неко у Београду листа књиге док неко други у Новом Саду ставља цвеће на место трагедије?
Празнина која се назире
Ако се тренутна ситуација не промени – а све указује на то да неће – 1. новембар на Београдском сајму књига биће другачији од свих осталих дана. Можда ће хале бити тише. Можда ће неки посетиоци свесно изабрати да не дођу. Можда ће продаја бити симболична. Можда ће атмосфера бити напета, неприродно мирна.
А можда ће штандови заиста бити празни.
То није само питање логистике или календарског планирања. То је питање колективног морала, емпатије и разумевања да култура не постоји у вакууму. Она је део друштва које дише, пати, тугује. И кад се то игнорише, кад се одлуке доносе без обзира на контекст, онда се и најплеменитије манифестације – попут Сајма књига – могу наћи у позицији да буду несхваћене, критиковане, па чак и бојкотоване.
Нико не жели да сајам пропадне. Али нико не жели ни да се прави да је све нормално. Јер није.
И док чекамо да видимо како ће изгледати 1. новембар на Београдском сајму, једно је сигурно: ово није само прича о књигама. Ово је прича о нама, о томе ко смо и какво друштво градимо. Или не градимо.