Na putu do grada i nazad idem gradskim prevozom, i kada nisam okupirana svojim mislima obraćam pažnju na ljude oko sebe, na izraze lica, teme koje ne mogu da ne čujem, a posebno su mi zanimljiva deca u pratnji roditelja, baka, deka… Još ako idem u vreme kada se vraćaju iz vrtića, eto meni zabave!
Njihovi zvonki glasovi prekidaju jednolično mrmoljenje drugih putnika, a ja uvek „naoštrim“ uvo da čujem šta imaju tako važno da ispričaju mami, tati, baki, deki… I primetila sam dve stvari koje se stalno ponavljaju i koje me rastužuju.
Prva je da odrasli stalno prekidaju tako važne i zahuktale dečje priče pitanjima „Šta si jeo, šta je bilo za ručak, jesi spavao, jesi bio dobar…?“ I dok dete, posle automatskog odgovora, hvata dah da dovrši svoju priču prepunu emocija i utisaka, sledi novo pitanje „A kad je rekla mama da će doći po tebe?“ Dete ko dete, nastavlja sa istim užurbanim žarom da priča jer se plaši da će da zaboravi, jer mu je to veoma važno da podeli, jer oseća ustreptalost zbog nečeg što mu se dogodilo, al sledi komentar „Jao, pa što si se isprljao tako? Pa znaš da idemo na rođendan!“ I to je to. Nema priče. Umorilo se ili zaboravilo ili je shvatilo da to možda priča i nije tako važna kad već mama, tata, baka, deka nikako da je saslušaju…
Druga je podjednako uzmemirujuća za mene, a sigurno i za decu, a to je „Ššššš! Tiše pričaj! Ne viči!“ Iako je to bilo pre dve godine još uvek pamtim događaj iz polupraznog autobusa, u koji je ušla mama sa preslatkom devojčicom od možda četiri godine. Ona je već na vratima u zanosu počela da priča šta je bilo u vrtiću, ljudi su je sa smeškom ispratili očima do sedišta i svi smo iščekivali da čujemo šta to važno ima da kaže tim veselim glasićem. Svi, sem mame… „I onda je Saška došla…“, priča dete, a mama „Ššššš! Tiho, nemoj da smetaš ljudima!“. Ona spusti glas i nastavi „I onda je Saška do…“, „Tiše pričaj.“ Ona pokuša još tiše, a mi svi načuljismo uši da čujemo šta je bilo sa Saškom „I onda je…“ „Pssss!“ Nismo saznali šta je bilo, neki su rekla bih po izrazu lica bili u iskušenju da ohrabre malu da nastavi, ali su odustali… Devojčica je „shvatila“ da treba da ćuti i narednih par stanica gledala kroz prozor. U jednom trenutku je pokušala još jednom da kaže, ali dočekalo je mamino „Ćuti sad, treba da siđemo.“ I sišle su.
I znam da će samo za desetak godina toj istoj mami biti važno da dete podeli sa njom neke „važnije i ozbiljnije stvari“ od priče o Saški. Ali onda će biti kasno…
I tako, dok se vozim gradskim prevozom ja naoštrim uvo, jer volim način na koji deca pričaju njihove dogodovštine, pa bude i smešnih stvari, i pogrešnih reči, sve ono što od njih možete da očekujete. Ali, uzalud! Prekidanje i ućutkivanje mi kvare zabavu, a ja se tada pitam kako je to što je majica isprljana postalo važnije od toga šta dete hoće da nam kaže, možemo li, umesto njega, da pitamo vaspitačicu da li je i šta jelo, i da li je stvarno toliko važno što će jedno dete pet minuta „smetati“ svojom pričom drugim putnicima koje vidi tad i nikad više?
I potpuno mi je jasno da odrasli sve to rade iz najbolje namere – da ne smetaju drugima, da saznaju ono što NJIH zanima, ali šta je sa decom? Sve to može i na drugačiji način da se uradi… Samo treba da postanemo svesni onoga što sad radimo, kako to utiče na decu sad i šta nam donosi u nasleđe za koju godinu.
I zato dragi putnici, roditelji, bake, deke… nemojte da se čudite što nam tinejdžeri galame u autobusima. Sad su se uhvatili snage da najzad kažu šta imaju, a da niko ne može da ih ućutka i prekine…
I to je neka kosmička pravda, valjda…
Dragana Aleksić, porodični konsultant
www.aleksicdragana.com
Foto: wahington.edu