На путу до града и назад идем градским превозом, и када нисам окупирана својим мислима обраћам пажњу на људе око себе, на изразе лица, теме које не могу да не чујем, а посебно су ми занимљива деца у пратњи родитеља, бака, дека… Још ако идем у време када се враћају из вртића, ето мени забаве!
Њихови звонки гласови прекидају једнолично мрмољење других путника, а ја увек „наоштрим“ уво да чујем шта имају тако важно да испричају мами, тати, баки, деки… И приметила сам две ствари које се стално понављају и које ме растужују.
Прва је да одрасли стално прекидају тако важне и захуктале дечје приче питањима „Шта си јео, шта је било за ручак, јеси спавао, јеси био добар…?“ И док дете, после аутоматског одговора, хвата дах да доврши своју причу препуну емоција и утисака, следи ново питање „А кад је рекла мама да ће доћи по тебе?“ Дете ко дете, наставља са истим ужурбаним жаром да прича јер се плаши да ће да заборави, јер му је то веома важно да подели, јер осећа устрепталост због нечег што му се догодило, ал следи коментар „Јао, па што си се испрљао тако? Па знаш да идемо на рођендан!“ И то је то. Нема приче. Уморило се или заборавило или је схватило да то можда прича и није тако важна кад већ мама, тата, бака, дека никако да је саслушају…
Друга је подједнако узмемирујућа за мене, а сигурно и за децу, а то је „Шшшшш! Тише причај! Не вичи!“ Иако је то било пре две године још увек памтим догађај из полупразног аутобуса, у који је ушла мама са преслатком девојчицом од можда четири године. Она је већ на вратима у заносу почела да прича шта је било у вртићу, људи су је са смешком испратили очима до седишта и сви смо ишчекивали да чујемо шта то важно има да каже тим веселим гласићем. Сви, сем маме… „И онда је Сашка дошла…“, прича дете, а мама „Шшшшш! Тихо, немој да сметаш људима!“. Она спусти глас и настави „И онда је Сашка до…“, „Тише причај.“ Она покуша још тише, а ми сви начуљисмо уши да чујемо шта је било са Сашком „И онда је…“ „Псссс!“ Нисмо сазнали шта је било, неки су рекла бих по изразу лица били у искушењу да охрабре малу да настави, али су одустали… Девојчица је „схватила“ да треба да ћути и наредних пар станица гледала кроз прозор. У једном тренутку је покушала још једном да каже, али дочекало је мамино „Ћути сад, треба да сиђемо.“ И сишле су.
И знам да ће само за десетак година тој истој мами бити важно да дете подели са њом неке „важније и озбиљније ствари“ од приче о Сашки. Али онда ће бити касно…
И тако, док се возим градским превозом ја наоштрим уво, јер волим начин на који деца причају њихове догодовштине, па буде и смешних ствари, и погрешних речи, све оно што од њих можете да очекујете. Али, узалуд! Прекидање и ућуткивање ми кваре забаву, а ја се тада питам како је то што је мајица испрљана постало важније од тога шта дете хоће да нам каже, можемо ли, уместо њега, да питамо васпитачицу да ли је и шта јело, и да ли је стварно толико важно што ће једно дете пет минута „сметати“ својом причом другим путницима које види тад и никад више?
И потпуно ми је јасно да одрасли све то раде из најбоље намере – да не сметају другима, да сазнају оно што ЊИХ занима, али шта је са децом? Све то може и на другачији начин да се уради… Само треба да постанемо свесни онога што сад радимо, како то утиче на децу сад и шта нам доноси у наслеђе за коју годину.
И зато драги путници, родитељи, баке, деке… немојте да се чудите што нам тинејџери галаме у аутобусима. Сад су се ухватили снаге да најзад кажу шта имају, а да нико не може да их ућутка и прекине…
И то је нека космичка правда, ваљда…
Драгана Алексић, породични консултант
www.aleksicdragana.com
Фото: wahington.edu