– Ања! Ања! Чујеш ли кад те зовем?
– Молим?
– Шта радиш то?
– Правим лего кућицу за барбику! Види, овде се улази…
– Лего кућицу?! Па, како те није срамота?!
– Што?
– Имаш ли нешто за домаћи?
– Не.
– Не? Рецимо из математике?
– Не.
– Хајде, размисли мало!
– Немам ништа!
– Ма немој! А, на пример, стране 17 и 18?
– Не. То је рекла да ћемо сутра.
– Ања, ово ти је последња прилика да признаш да си заборавила!
– Нисам заборавила, немам ништа из математике, сутра радимо стране 17 и 18.
– А сви они људи на вајбер групи су луди? Сви који кажу да је учитељица задала то за домаћи? Срећом има деце која пазе на часу, за разлику од тебе! Хвала господу Богу да имам ову вајбер групу, иначе би већ понављала разред!
– Немам домаћи из математике и није то рекла. Рекла је да се научи песмица, то сам урадила, рекла је…
– Математика.
– Ништа није рекла за математику осим то за сутра.
– Остављај лего и одмах да си урадила стране 17 и 18!
– Али, није то рекла!
– Знаш ли шта је ово?
– Вајбер.
– Погледај мало боље. Видиш ли шта кажу родитељи?
– Не знам латиницу!
– Ево, читаћу ти ја: „И Мила каже исто“. „И Богдан“. „И Сергеј“. „Нина каже 17 и 18“. „Елена каже да имају 17 и 18“. Хоћеш даље да читам? Има преко двадесет порука да имате стране 17 и 18!!
– Мама, није рекла да то урадимо…
– Рекла сам да оставиш лего и да урадиш стране 17 и 18!
– Али мама, после ће се учитељица љутити што сам радила унапред…
– Јави се кад завршиш. И немој да те видим да плачеш! Јавићу на групи да и ти исто кажеш да треба, да се не срамотим!
– Али… али… ја… не-не- кажем да треба! Ја… не желим то да радим, рекла је да ћемо …
– Не желиш?? Госпођица не жели да ради домаћи?? Срам да те буде! Седи и ради! Доћи ћу за пола сата да проверим да ли је готово.
– Али…
– Да те нисам чула! Види колико је сати! Кад мислиш да стигнеш?!
– Добро, урадићу, али…
– Тишина! Ја идем да спремим вечеру, не буде ли готово све кад завршим, ништа од биоскопа са Јаном сутра!
– Али…
(Након пола сата)
– Ања?
– Ево, још овај последњи и готова сам!
– Ања, узимај гумицу и бриши све!
– Молим?
– Бриши све кад говорим! Шта ме гледаш?
– Па, што сад да бришем?
– Бриши! Рекао је Рељин тата да не треба ништа да се ради, те стране ћете радити сутра!
– Па, јесам ти ја рекла да…
– Нема сад приче! Бриши, и пази да не поцепаш!
– Али, лепо сам ти рекла, знала… сам… а ти… си… ме… натерала….
– Прекини да плачеш! Бриши све! Ево помоћи ћу ти ја овај задатак 13 ћу да обришем. Јао, ти си обојила јабуке! Црно дете, ко ти је рекао да се боји фломастерима?!
– Али… мама… па ти си… рекла… а ја сам… ти рекла… да… не… треба… и тек… кад је Рељин… тата… рекао… ти верујеш…
– Рекла сам да прекинеш да плачеш! Реља је најбољи ђак, и њему верујем! Бриши!
– Али… исто ми ниси… веровала… онда… за енглески…
– Добро, извини, погрешила сам! Шта сад? Боље гледај како да обришемо овај фломастер. Ми кад смо били мали, ми смо овако… лизали гумицу… е, тако, и онда смо брисали хемијску, чекај да пробам, можда то ради и за фломастер. Ево, овако, морам полако… Ијао…. процепила сам ти!
– А…али… али мама…
– Ама, престани да плачеш, чујеш ли ме?! Гледај какви су листови као флис папир, пипнеш га и он се поцепа! Чекај да донесем селотејп
– Па не… видеће се… да је поцепано…
– Знаш шта? Снађи се сама! И ја сам луда што хоћу да ти помогнем! Има да се одјавим из ове вајбер групе, па имај све кечеве, баш ме брига!
– Али…
– Ево ти, бриши сама, ради шта знаш, не занима ме! Мислиш да мени треба вајбер група за мене? Не, драга моја, то је због тебе, али ако нећеш да ти помогнем, мени још лакше! Кад завршиш дођи да вечераш! Ја више живаца немам!
Пише: Маја Бугарчић