Чујем да постоји апликација за мобилни телефон која ако скенирaш етикету онда видиш да ли је нешто оригинал или није! Деца је инсталирају на телефоне и скенирају другу децу по школи, а цела та игра се зове Фушер. Тачније Фушер је онај ко носи тајландску, кинеску или Нови Пазар верзију неког бренда, а овај други који носи оригинал је ваљда… НеФушер? Штета што не постоји апликација која скенира ниво глупости!
Е сад бих тим НеФушер, Оригинал клинцима имала нешто да поручим.
Знате ваше маме и тате су биле Оригинал а ви сте сви Фушер! Баш ви што носите оригинал брендове и скенирате другаре!
Ваше маме и тате су деца деведесетих. Деведесетих година се распадала земља која се звала Југославија. (Не знате историју па морам да појасним). Већина земаља у окружењу су те земље са којима смо се распадали. Елем, Србија је проглашена за кривца и остатак света, углавном оног одакле се увозе лепе и оригинал ствари, нас је ставио под санкције. Што значи да су рафови у продавницама били празни. Били су дуго празни. А у то време, мало пре него што ћемо се распасти, свака породица је могла да купи оригинал. То није било недостижно. И није се звао оригинал, него квалитет. Елем. Рафови су били празни, земља је била под санкцијама, плате и пензије су износиле око пола евра, и за то си углавном могао да купиш пола киле кромпира, рецимо. Како смо преживели, не знам. А како смо се облачили, не сећам се!
Ваше маме и тате су били клинци који нису носили оригинал, нису носили чак ни фушер верзије оригинала јер их није ни било. Али су они били оригинал! Ваши мама и тата су клинци који су трчали, када нестане струје за време рестрикција, на клупе у паркове да се љубе са девојкама и момцима. Нису чекали да пољубе девојку кад скупе паре да је изведу на пиће, а девојкама пиће није била увертира за љубљење.
Ваше маме и тате нису гледале момцима, девојкама и другарима у етикете на патикама, јакнама, гаћама. Они су импровизовали од онога што су имали и баш због тога били фаце.
То су клинци који су још увек имали бабу и деду на селу. Реално, тако смо и преживели. Од села, а не од пола евра. Сетите се тога кад год некога прогласите сељанком или сељаком јер не носи оригинал.
То су клинци који су један ранац носили од петог до осмог разреда.
То су клинци који су цепали странице својих уџбеника јер историја и држава у којој су до јуче живели више не постоји. То су клинци који су делили уџбенике.
То су клинци који су се мењали гардеробом. Постојала је једна добра модерна јакна на њих десет. И сви су је у круг носили. Делили су се на оне који слушају Нирвану и оне који слушају ТАП 011. Скупљали су се код оних који имају компјутер, то је била права реткост. А игрицу су играли сви заједно. Један игра, шесторо гледа и навија. И тако у круг.
То су клинци чији су мама и тата преко ноћи остајали без послова и постајали шверцери свега што нам треба а немамо. То су клинци који су били сведоци времена када се имало све, па се преко ноћи није имало ништа.
Реците сад ви мени како од таквих мама и тата дођемо до вас који се играте фушера и зезате другаре? И да ли знате да је најновији тренд не носити скупо, не носити познат бренд, не робовати робним маркама. Да ли знате да се такве игре по школама у модерном свету једноставно не играју. Чисто вам кажем ако баш тежите да будете модерни.. Не знате? Па како и да знате кад сте ви и даље клинци који сте у изолацији, под санкцијама, под теретом немања/имања.
Ви сте сви Фушер модерног европског тинејџера. Да, ви сте фушер клинци! Скоро сви до једног. И баш питајте маму и тату шта су радили, носили и како су живели деведесетих….и што су то заборавили да вам испричају. Али да вам испричају оригинал верзију, а не фушер!
Аутор: Јелена Обреновић Дамјановић, власник Студија Оз