Autor: Ivana Bošnjak Bošnjak
Biće otpuštanja u prosveti.
Neće biti otpuštanja u prosveti!
Otpustiće sve štrajkače!
Neće otpustiti nikog, samo će racionalizovati…
Nisam citirala, namerno, ali su to naslovi ili podnaslovi u raznim medijima ovih dana. Ovih godina. Ovih decenija.
I dok mediji pišu o tome, u škole su stigli upitnici o takozvanim besplatnim udžbenicima. Doduše, s obzirom na to koliki deo može da se dobije, to su polubesplatni, četvrtbesplatni i …ne snalazim se u tim razlomcima baš najbolje.
Starešine treba da prikupe podatke o deci i roditeljima i da deo tih podataka unesu u tabele, a da dokaze drže u arhivama, pod ključem, pa, ako neko zatraži…
Odakle da krenem s pričom?
Od toga da je to povećanje posla odeljenjskog starešine, za bar 10% manju platu?
Od toga da ministarstvo traži da se dostave podaci koji su suviše lični i intimni?
KO treba da zna o bolestima u porodici? Celo Odeljenjsko veće? Da razglabamo o primanjima roditelja malog Janka, i o razvodu roditelja malog Marka? Gde je tu zaštitnik građana?
Gde je bilo koji zaštitnik, koji će zaštiti prosvetne radnike od zlostavljanja?
Jer, zlostavljanje jeste stalno nametanje novih poslova, smanjivanje plate i priča o otpuštanju.
I, dok prosvetni radnici sad štrajkuju da bi im se vratio novac koji je ,,skinut“ zbog štrajka, na ,,mala vrata“ ulaze novi poslovi koje treba obaviti u četrdesetočasovnoj radnoj nedelji. Ta četrdesetočasovna radna nedelja odavno traje duže, zbog stručnih usavršavanja, tribina, nove interne i eksterne papirologije…ali, ko još za to mari?
U toku jednog štrajka, nakupi se toliko razloga za novi, da prosvetni radnici neće nikad imati vremena da zatraže da se nagomilani problemi reše.
I onda kažu, najviše trpe deca.
Pa, ko da trpi? Gusenice i leptiri? Kad štrajkuje železnica, ispaštaju putnici. Štrajk zato i postoji, da neko ispašta, da bi neko drugi rešio probleme štrajkača. Ne treba biti mnogo pametan pa znati to.
Nego, jesu li prosvetni radnici jedini u državi koji treba da vode brigu o deci?
Država mora da povede računa o svojoj deci. Obezbediti pristojne uslove u školama, pristojne plate zaposlennima u prosveti, to je briga o deci! Zadovoljni nastavnici – zadovoljni đaci! Nema tu neke mudrosti, to je vrlo jednostavno.
Zato, umesto pretnji otpuštanjima, smanjenjima i ostalim ,,njima“, dopustite prosvetnim radnicima da se bave poslom koji su odabrali!
Odabrali su da se bave decom, našom decom, vašom decom! To ja najčasniji poziv, od prosvete zavisi opstanak svake države!
Sve ostale reči bile bi izlišne ili patetične.
Možda će neko, nekad, u ovoj državi shvatiti to.
Dotle, oni koji štrajkuju, moraju da znaju da će uvek biti na udaru, pod pritiscima raznim. Ali, isto tako, moraju znati da je štrajk borba, a ne nerad. Borba za profesiju, a ne protiv ministra, ovog ili onog. Jer, neće nama nijedan ministar rešiti probleme.
Nađimo način da ih sami rešimo!
Autor:
Ivana Bošnjak Bošnjak