Posle nasilno prekinute školske godine i tri meseca tišine, pred sam početak nove školske godine osvanule su čuvene Smernice Ministarstva prosvete koje nastavnički svet treba da upute u ono na čemu se mora više raditi. Smernice su besmislene i pokazuju da ih je na brzinu sklepao neko ko u školi nikad nije radio, niti se njom, bar kroz literaturu, bavio. A u njima se insistira na pozitivnim aspektima ponašanja u društvu i civilizovanom odnosu prema stvarnosti (da ne prepričavam detaljno). Ali, na samom početku tog akta stoji rečenica da su za sprovođenje svetle misli Ministarstva odgovorni direktori škola, stručni saradnici, nastavnici i roditelji. Dakle, svi osim već pomenutog Ministarstva i države koju to isto Ministarstvo zastupa. Uz to, škole su dobile i po jednog policajca, za koga nije sasvim jasno čemu tačno treba da služi.
Država je na ovaj način poslala jasnu sliku i nastavnicima, i deci, i roditeljima: mi smo sa vama završili i ovako ima život nadalje da vam izgleda. Besmisleno naređenje plus predstavnik organa sile koji treba, po svemu sudeći, da zaštiti od dece i to naređenje i sistem koji ne postoji, a ne decu od nasilja. U slobodnijem tumačenju poruka je sledeća: mi o školi nemamo pojma, ali, evo vam policajac da vas podseti kako imate biti mirni.
I tako ja, motivisana Smernicama, sprovedem anonimnu anketu među svojim učenicima
Anketa mi je poslužila da bismo sagledali svi zajedno šta je to što oni na času i odmoru vole, a šta im smeta, i šta je to što u druženju sa vršnjacima podržavaju, a šta vide kao neprihvatljivo i loše. Na času oni vole mir i rad, nastavnike koji su spremni da im objasne nepoznato, ne vole mnogo da pišu, ali žele da budu aktivno uključeni. Na odmoru im smeta prevelika buka, guranje, cika, gađanje hranom i drugim predmetima, a vole razgovor, šalu i smeh. U druženju oni preziru tuču, dvoličnost, ogovaranje, uvrede, izbegavanje i isključivanje iz društva i ružno ponašanje bez izvinjenja (ovo naročito ističem jer predstavlja, čini mi se esenciju svega). Pohvaljuju pomoć, solidarnost i gotivljenje, vernost, odanost, poverenje, vole šalu, radost i smeh, uzajamne pohvale, aktivan odnos prema usamljenim i izostavljenim iz društva.
Oduševljena sam njihovim odgovorima, zreli su i pametni, vaspitani i naučeni šta je dobro. Iako neko može reći da su deca svesno pisala ono što ja želim da čujem, za šta znaju da je prihvatljivo, ipak verujem da oni sve znaju. Jasno im je razgraničeno. Ko ih je to naučio? Roditelji i škola. Niko drugi. Oni koje Ministarstvo proziva kao odgovorne. A oni to već jesu.
U čemu je, onda, problem?
Malo posle početnog oduševljenja postajem iskreno zapitana nad stvarnošću. Kako je moguće da deca sve ovo znaju, a da se u školskoj svakodnevici ponašaju, vrlo često, sasvim drugačije. Ili su izgrednici, ili ćute, trpe i sklanjaju se.
E, pa, hajde da saberemo činioce proste jednačine. Pođimo od stare izreke da dete vaspitava celo selo. Što je potpuno tačno. Jednu stranu sela čine deca, njihovi nastavnici i škola, a drugu ostatak društva. E, taj ostatak društva na našu decu svakoga dana izbacuje salve kasetne municije mentalno radioaktivnog sadržaja i poništava sve ono što u njima postoji.
A šta deci nedostaje?
Deca nemaju jutarnje ili bilo kakve dečje emisije
Jer od ranog jutra do kasne večeri po studijima sede politički aktivisti, ratni huškači, osuđeni ratni zločinci, napucane primitivne polugole voditeljke. Prikazuju se inserti iz banalizovane Skupštine ili debatne emisije sa salvama uvreda, poniženja, frapantno nedoličnog ponašanja. Urednici televizija mašu pištoljima ili promovišu naučne projekte, upravljaju dronovima i okupljaju elitu u višemesečni rijaliti geto.
Deca ne putuju.
Ne idu na letovanje, na izlete sa roditeljima ili školom. Samo je mali broj njih, čak i mali broj njihovih roditelja bio u inostranstvu. Nemaju mogućnost bilo kakvog poređenja naše stvarnosti i stvarnosti nekih drugih ljudi. Siromašni su da bi sebi priuštili bilo kakvo kretanje. Ali svakodnevno slušaju kako oni tamo, neki drugi narodi, nama zavide.
Deca ne idu na sport.
Jer i to košta. Svaku aktivnost tog tipa roditelji krvavo plaćaju i novcem i ličnim angažovanjem. Nekad i preko granice mogućnosti, a u nadi da će dete uspeti i biti prodato u sportsko roblje, pa se spasti iz ove bede.
Deca nemaju sekcije ili školske aktivnosti
A one bi lako mogle da stvore zajedništvo. Oni bez roditelja ne smeju ni do parka, a kamoli do nekog učešća na kampu. Po parkovima su roditelji stražari nad opstankom svog deteta jer se upravo tuda muvaju oni koji bi im mogli nauditi. Dečje kampove ne mogu da plate. Tako su deca lišena onoga što im je priroda, a to je sloboda. Sloboda da se organizuju i socijalizuju u okviru vršnjačke igre. Bez uplitanja roditelja, što je najčešće kontraproduktivno.
Deca ne uče sama
Ne crtaju sama. Ne prave tehničke konstrukcije sama. Jer su školski programi takvi da oni i ne mogu to sve postići sami. Deca svakoga dana u osnovnoj školi imaju po sedam časova. Posle toga ih čekaju domaći zadaci i gomile činjenica. Kada Ministarstvo kaže: prilagoditi nastavu interesovanjima učenika, to je vrhunac licemerja. Jer svaki nastavnik i roditelj znaju da istu tu decu čeka maturski ispit koji od njih zahteva znanje gomile činjenica. I zato roditelj, iscrpljen i na ivici živaca do pola noći boji mrtvu prirodu, ili secka šperploču tupom testericom, ili rešava zadatke iz matematike, ili zove prijatelja koji zna nemački da mu pomogne u prevodu teksta. Ili sve to plati. Ako ima pare. Pa onda deca, nošena tom stihijom, često ne pokušavaju ni ono što mogu.
Deca nemaju roditelje
Jer su im roditelji robovi sistema u kome moraju da rade po dvanaest sati, po dva posla, i radnim danom i vikendom. Nema razgovora ni zajedničkog ručka. Nema druženja sa prijateljima. Nema izleta, odlaska u bioskop i na sladoled. Nema šetnje. Nema jutarnjeg maženja i razvlačenja nedeljom. Nema zajedničkog raspremanja kuće i dvorišta. Nema šale. Nema radosti u naša četiri zida. Nema sigurnosti.
Deca nemaju istinu
Nemaju pravdu. Nemaju ni osećaj šta je to istina i pravda. Jer oni gledaju i znaju da najveći zločinci, bahati vozači, narkodileri, lopuže i nasilnici prolaze nekažnjeno. Oni znaju da moć, politička ili partijska, završavaju posao. Oni znaju da žive u dobu beščašća i otimačine jer im roditelji dolaze kući ojađeni i očajni, besni i urnisani, i fizički, i mentalno. Ali ti isti roditelji ćute. Mire se sa sudbinom. Ili beže. Beže u neki drugi svet, gde će takođe biti robovi, ali za veće pare.
Deca nemaju budućnost
Završena škola im ne garantuje budućnost. Lepo vaspitanje im ne garantuje uspeh u društvu. Dobri maniri prete da budu ismejani. Pristojno oblačenje prilagođeno situaciji postaje izuzetak.
I zato…deca postaju samo moneta za potkusur u političkim kampanjama i večna griža savesti za svoje roditelje koji im ne mogu pružiti ništa od onoga čemu ih kod kuće uče, niti ono što bi im po pravu deteta pripadalo. Tako postajemo društvo sa namerno slepim Ministarstvom i sa roditeljima koji se stide u nemoći. I nastavnicima koji ne znaju gde da krenu.
Jer…šta vredi meni, kao nastavniku, da svojoj deci objašnjavam koje su to pozitivne vrednosti. Oni to znaju. Jasno im je. Ta ista deca iz moje učionice uleću u baražnu paljbu jednog pomerenog i izokrenutog društva. Kasetna bomba besmisla, prostakluka i vašarskog ludila rasprskava se oko njih i ostaje u njima trajno. Raseca im moral i truje dušu, obesmišljava ih i svodi na statistiku.
Autor: Biljana Vasić, nastavnik u OŠ „Nata Jeličić“ iz Šapca